петак, 13. октобар 2017.

Слободан Мркојевић о поезији Наде Петровић



Nada Petrović je Pjesnik naših promašaja i njenih zagrljaja


Dobro jutro i jos bolji dan. Nada Petrović, je moj prijatelj. Ne pisem zbog toga ovo i tko zna kako ona misli. I da li ima i malo vremena da pomisli na nekog. Malo je ona onako da ne kazem uvrnuta. Ma ja sve uvrnute smatram mojim prijateljem. Dobro, dobro sve uvrnute koji znaju da vole. Ona je onako bas od ljubavi i ljepote. Svako jutro se budi sa suzom u oku i tugom. Ja bar tako mislim. Ona je pjesnik nasih promasaja i njenih zagrljaja. Tesko je tako zivjeti voljeti toliko mnogo zivot. Neko mi rece da je bio kod nje. Da je bas cudna. Da je znaju sve macke lutalice na svjetu. Pa ako su tu u blizini. Obicno navrate da mjauknu njoj u cast. Naravno dobro je poznaju i psi lutalice. Tako da je cesto pred njenom kucom cjeli hor ogladnjeli i izgubljenih bez ljubavi.
Naravno ona im djeli hranu i vodu. Onda sjedne na jednu klupu te pocne da pise. Tad kaze ta osoba se sva ozari. Cak i sunce zastane malo da bi je pogledao tako punu ljubavi prema svjetu.
Ona pise posebnom olovkom. Ne znam odakle joj ta olovka. Neko rece da ju je izvadila iz Srca. Da s njome pise svjet iz njenog srca.
Zbоg toga je ona moj prijatelj. Jer kad ona zavrsi pisanje obicno na papiru ostane svjetlost Sunca i rjeci tople koje zive, rjeci koje znaju i imaju srce naseg gospoda. Voli i najdaljeg kao samog sebe
Uhvatila me nespremnog onako u raskoraku. Sta ja znam o ljubavi. Sjedio sam u jednom restoranu kad se cudo desilo. Pored mene je na stolu bila neka knjiga za koju i nisam bio zainteresiran.
Uzeo sam je u ruke cekajuci da me neko posluzi. Bio sam gladan. Nisam htjeo biti nepristоjan da urlam ja sam gladan.
Ja sam gladan. Da bi zaboravio ne to uzeo sam da citam. Prvo pomislih otkud knjiga na stolu u restoranu u Philadelphia na mom jeziku. Nisam dobar u misterijama. Onda pomislih valjda je tako odredjeno. Tko zna od kog. Samo sam slegnuo ramenima. Kad sam uhvati ponovo vreme jelo je vec odavno tu bilo i to hladno. Niti sam znao kad sam narucio. Gledao sam kako suze mi kapaju po stolnjaku i po jelu. Knjiga je stajala pored mene. Nisam vise bio gladan. U glavi sam razmisljao zasto postojim.
Nekako sam bio srecan. Okrenuo sam se oko sebe. Niko me nije gledao. Uzeo sam ponovo tu knjigu.
Znao sam da cu postat lopov i stavio je u moj duboki dzep jakne. Jos jednom pogledao oko sebe. Niko nije nista vidio. Navukao tu jaknu.
Krenuo da platim hladno jelo koje nisam dodirnuo. Tako sam je upoznao.
Otad je moj prijatelj. Ukrao sam njenu knjigu. Prvu stvar u mom zivotu. Zato me nije iznenadilo sta je neko tamo izabro bas nju da joj da nagradu. Cestitam i nadam se da cu jos na nekim stolovima naci neku njenu knjigu.
Slobodan Mrkojević
11. октобар 2015.





Нема коментара:

Постави коментар