Nada Petrović / Legende žive u nama

Legende žive u nama

Postoji legenda da je Bog isterao iz Raja Adama i Evu ne zbog jabuke nego zbog klasa pšenice i da im na Zemlju dugo, dugo, nakon toga nije slao žitarice. (O tome da su žitarice među biljkama najkasnije stigle i da naučnici ne mogu da ih povežu u lancu drugih biljaka nekoliko puta sam slušala ili gledala u dokumentarinim emisijama).

Da se vratim na legendu. Naime, Bog je SVO moguće blagostanje pružio prvim ljudima, čak i da imaju potomstvo. Nisu morali ništa da rade da bi imali hrane. Bilo je dovoljno samo ruku da pruže. Ali to nije bilo dovoljno prvim ljudima nego su u nemaru i nepoštovanju počeli da rade čak i stvari koje ne bi smeli. Jedna od njih nije jabuka, nego je klas žita kojim je prva žena obrisala zadnjicu svog deteta. ( Gle, opet je žena glavni krivac).

Kad je to Bog video rasrdio se silno. Izbacio ljude iz Raja isprativši ih rečima: "Od sada ćete u znoju lica svoga da dolazite do hrane. Mučićete se da biste do nje došli. Imaćete strah da je ne bude; a ti Ženo ćeš zbog ovoga što si uradila rađati u bolu i sopstvenoj krvi sa strahom da li ćete i ti i dete da preživite"

.

Ovu legendu sam kao dete nekoliko puta čula. Prenošena je sa kolena na koleno. Uvek bi je i iznova govorili kada bi hteli da skrenu pažnju da je hleb (žitni) svetinja kao i voda.

Mnogi ritualni obredi su vezani upravo za hleb i vodu. U vezi ritualnih hlebova imam nekoliko zapisa i pesama, u vezi vode tek nekoliko zabeleški rasturenih po dnevnicima. Zapisujem ih kada me nemar prema vodi i hlebu inspiriše. Setim ih se kada čujem za najnovija naučna istraživanja, ona istraživanja koja nam ukazuju na to da su naši stari davno, davno, imali znanja o kojima mi ne možemo ni da sanjamo.

Neka od tih najnovijih naučnih istraživanja kažu da je naš organizam sastavljen od oko 80% vode a mozak od 98% vode, U drugima da voda ima pamćenje, da voda misli i da prenosi informacije.

Pitam se kakvo li je pamćenje mrtve vode koju je čovek svojim nemarom ubio. Kakvo li je pamćenje reka koje su postale deponije svega i svačega ( Ovde mi misao pada na dokumentarni film Tužna Morava, o Moravi koju su ljudi ubili); kakvo li je pamćenje nekih bunara za koje kažu da da su ljudi nakon dobijanja gradske vode pretvorili u septičke jame, i na kraju kakvo li je pamćenje mrtve reke Jasenice koju su ( krajem devetnaestog veka) zbog poboljšanja saobraćaja tj. pravljenja saobraćajnice za jedan od prvih tramvaja na ovim prostorima utamničili međ kanalizacionim cevima?

O svemu ovome i još koje čemu pisaću kada se slegnu utisci iz pelepog grada Subotice u kome se trenutno nalazim. Za sada pravim samo zabeleške u dnevniku da nove informacije ne zaboravim. Počevši od toga da je Gradska kuća napravljena na drvenim šipovima koji su impregnirani svinjskim kožama pa došavši do toga da i dan danas postoji osveta mrtve vode. O spomeniku Svetom Janu Nepomuku koji je veoma poštovan svetac u gradovima srednje Evrope, posebno u onima pored velikih reka, jer je zaštitnik od poplava, o mostu ljubavi (kako sam ga ja nazvala ne znajući kako se ovde zove), o katoličkoj katedrali, o caru Jovanu Nenadu... i još o koje čemu.

Sad da se vratim na legendu... Ako su prvi ljudi proterani iz Raja zbog nepoštovanja  žita i hleba, poslednji ljudi će biti proterani sa Zemlje zbog nepoštovanja prema vodi. Legende su žive i živeće dok ima ljudi koji ih pamte, a dok postoji pamćenje postojaće i ljudi. Onog trenutka kada pamćenje nestane nestaće i ljudi. Ne kažem da će fizički nestati ali biće to mašine koje dišu i rade, mašine bez osećanja... mašine.

                                                                         Nada Petrović 

Napomena: Sve fotografije su iz lične arhive sem fotografije na kojoj se vidi slika od slame na kojoj se vidi Subotica sa rekom Jasenicom i mostovima.