Нада Петровић / Еј, салаши на северу Бачке...

Еј, салаши на северу Бачке...

Двадесетак дана наговарам и старо и младо да ме одведе до неког старог салаша. Певушим у себи песму Звонка Богдана  „Еј, салаши на северу Бачке“, корак по корак пратим мотивациона упутства како да се жеља оствари.

Јуче ми млади колега каже да зна за један напуштен салаш и да ће тамо да ме однесе. Питам га: „Где да ме однесеш, синко, погле колка сам. Па нећеш ни три корака да направиш има да се простреш по бетону ко нико твој“ . Он се смеје, каже да се "тако овде каже када неког хоћемо негде да одвеземо".

... Тако је све почело... Моја прва посета старом салашу који није нашминкан, који није скоцкан за туристе, у ком може да се омирише живот.... Бар тако сам ја веровала.

Крећемо се путем који је паралелан са обилазницом око Суботице која се гради а за коју се нико више и не сећа када је градња започета. Не шкљоцам фотоапаратом да ми не би пре времена истрошила батерија. Знам да могу да направим стотинак снимака са најслабијом резолуцијом и после тога могу само да гледам ко теле у шарена врата. Тако ми се десило док сам Палић обилазила пре две недеље.

Али да се вратим салашу. Прва фотографија је направљена на отприлике 500 метара од улазне капије. Крећемо се излоканим путем напред назад нигде прилаза. Изоран је пут до салаша и по њему посађена уљана репица. За блатњав пут са колотразима дечко каже да је сада мало сређен, да раније није могло колима да се приђе. Искрено говорећи пут нисам ни видела. Само непрегледну равницу и небо.

Прилазимо пешице преко узораног прилазног пута по ком негде негде ниче уљана репица. Са леве и десне стране репица је достигла десетак сантиметара висине, само је овде мало закржљала и тек свако пето или шесто зрно проклијало. Пада ми на памет да је тако и са љубављу коју пружамо, негде падне на плодно тло и плодове нам да, а негде је узалуд ма колио се око некога трудимо, колико год да руке пружамо, ледина годинама остаје ледина.

На самом прилазу салашу капија изваљена. Око капије и у дворишту цичак окласао, трава изнад колена. Са леве стране неколико зиданих зградица на ивици рушења. По улазним вратима неке од њих су били свињци, неке кокошињци, а за неке нисам сигурна. Младић каже да је можда ту подрум. Мало ме то збуњује. У Шумадији се подруми праве испод кућа. Он покушава да објасни и ја полако схватам да је то у ствари надкривени трап. Сећам се као дете да сам то виђала. Ископа се у земљи рупа, простре слама, преко сламе распореди зимско воће, у другом крају кромпири... Све се то изнова покрије сламом... И трају воћкице свеже и једре све до пролећа. Тамо где сам одрасла је све то било заштићено од снега копама кукурузовине, као кућицама, овде, ако ми је младић лепо објаснио наткривено је као помоћна зградица.

Са десне стране је вероватно био тор за овце. Ушушкана и топла у бело окречена зграда облепљена блатом,ограђена дељаним дрветом и баскијама. Не може да јој се приђе због шибља и драча. Касније сам видела на задњој страни зграде окачене мердевине, два комада. Једне лагане, друге тешке, обе дугашке по 5-6 метара. Лотре, пада ми на памет како се овде зову и одмах себе преслишавам за још неке називе које сам као дете чула: мердевине, лотре, стубе...

Са леве стране кућа приземна некада ограђена ниским тарабицама, сада је тараба разваљена. Пред капијицом која је такође одваљена и кроз коју се улазило у тај ограђени простор крушка крушних жутих плодова. Зимска је, каже младић. Посматрам десетак сантиметара дебелу наслагу попадалих плодова од капијице до широм отворених улазних врата.

Улазим у наткривени део веранде. То је онај део који је пре правих улазних врата и ходника. Плафон отпао. Виде се даске на које је вероватно била прикуцана трска па се преко ње лепило блато. По зидовима још увек тапете, у једном крају фотеља и сточић, лево улаз у вероватно спаваћу собицу, десно се иде до степеница које воде у део који је око метар и по у земљу укопан. Неко ми је некада рекао да су овакве куће раније биле покривене сламом или трском па преко тога цреп. Све то има логике. Изузетна природна топлотна изолација.

Младић који ме прати још увек је напољу. Провири понекад у ходник, сумњичаво загледа плафон који сваког тренутка може на главу да се сручи. Мени, као дугогодишњем дунђеру коме често опасност виси над главом, не представља проблем да дубље у кућу уђем.

Из веранде се улази у ходник, завесом преграђен на два дела. Из првог дела се улази лево у дневну собу а десно, опет, веоватно, у спаваћу. Иза размакнуте завесе ложиште за зидану пећ, два зидана банка, ниша у зиду. Млади колега је савладао страх и говори ми да се у тој просорији пекао хлеб... Ћутим док загледам јелене и жирафе у ниши исцртане. Замишљам руку која пажљиво повлачи потезе. Имам жеље да додирнем слику али се не усуђујем. Понашам се као да сам у музеју иако ни један разлог за то немам.

Мој пратиоц је ћутљив тридесетогодишњак који ми се до сада, за двадесетак дана познанстава, о себи рекао само то да је ожењен, да има ћеркицу, да не воли  да говори које је националности, да је завршио факултет, да му је најтежи предмет био српски, да никада није волео да пише теме, да књиге не чита, да нема времена... Овде, док ја занемела загледам зграду, намештај, ситице, тражећи нешто, било шта што је из прве половине прошлог века, он почиње, прво помало неодлучно, а касније све више да прича. Из његове приче сазнајем да су овде живеле три сестре, да су све умрле, да се никад нису удавале, да је то жеља њиховог оца била да се не удају, да до пре неку годину нису желеле да имају ни струју ни воду, да су живеле као што се живело пре сто и више година... Успут ми младић понешто несвесно открива о себи, а то је да и његови живе на сличном салашу, да је овде у околини било још неколико напуштених салаша, да су све те напуштене куће срушене и да су се окућнице претварале у оранице, да су домаћице биле изузетно љубазне, да су умеле да им донесу кафу док су он и отац радили нешто у суседној њиви, да су, тек када су онемоћале дозволиле да се струја и вода уведу, да су тек тада набавиле машину за прање веша, да су биле веома богате, да су имале и коње и краве и овце и свиње и живину.

Док он и даље прича прелазим у дневну собу. Два кауча, фотеља, сто, орман од иверице. Ништа што би ми привукло пажњу. Ништа сем огромне пећи. Оне исте која се ложола из предсобља. Он ми говори неки назив за ту пећ, не памтим је, ослушкујем. Тик так, тик так... Није ми јасно.. Сат... Чује се сат... У овој кући где нигде никог нема још увек ради сат?!

Замишљам последњу од три сестара, онемоћали, болесну, у кући где се чује само сат. У кући која је километрима и километрима удаљена од било ког људског створа. У зимским данима када се не може било где отићи без саоноца које вуку коњи.

Чини ми се да осећам њену бол, њена нема питања где јој је живот отишао, њену немоћ да било шта промени. За то време фијуци ветрова напољу, старо дрво које шкрипи у близини куће, грана која пуца под наносом снега, коњ који њишти у коњушници под чијом настрешницом стоје кола са канатама, без задњих точкова... Хиљаду звукова стопљен у један једини и једно тик-так, тик-так, које ко чекић у сваку мисао удара и закуцава је и разапиње онога ко мисли и осећа.

У оној укопаној просторији у коју се улази из ходника сточић на средини и две клупице. На столу бокал преко кога се разапела паучина. На свим зидовима полице, на њима тек понека празна флаша и претурена тегла. Лево од силазних степеница врата одваљена. У просторији сандук за брашно преграђен на два дела. Вероватно је у једном било пшенично а у другом кукурузно. Можда је у другом било и ражано или овсено. Дечко помиње да су садили раније и соју овде. Значи, за ону мању преграду нисам сигурна које би мливо могло да буде. А сада то и није важно. Једино важно је да је на дну сандука рупу направио миш и до последње мрвице брашно покупио.

                   

Излазим из просторије, али пре тога фотографишем старински штап. Тек када дођем у смештај и слике пребацујем на комп приметим да је на штабу била слика. Покушавам да увеличам, не успевам да видим ко је на слици. Кад поменух слике, ни једну нисам видела, нема их урамљених. Вероватно их је наследник однео или их склонио у ормане да не би скупљале прашину. Ормане нисам могла да отворим. Чинило ми се да ћу тамо да откријем нешто што ће страшно да ме растужи. А то страшно је да се у празној кући осети мирис оних који су некада ту живели и којих више нема.

Поново сам у дворишту. Загледам крушку која као сунце бљешти, идем ка летњој кујни у којој је расходован намештај из друге половине прошлог века... И у углу просторије огромна саксија направљена од расеченог дрвета и у саксији сасушена биљка.

А напољу дрво. Огроман дуд, чини ми се. Младић каже да није дуд али да не може да се сети како се стабло зове. Прича да у близини има дрворед старих багремова, да су таква стабла садили најчешће са оне стране одакле је зими ветар сметове наносио...

Корачам даље кроз чичак. На њега више не обраћам пажњу. Лепи се понегде по панталонама и сам отпада. Загледам напрслину на старој згради. Видим начин како су куће грађене. Говорили су ми да су неке те старије зграде рађене као набојнице, то јест са једне и друге стране стубова даске заковане, а између дасака се сипа плева и слама умешана и измешана са блатом... У Шумадији су то били чакмаре, неко их је звао и чатмаре и биле су покривене ћерамидом... Слично се праве, али тамо није било дасака резаних него дељаних. Али овде је нешто друго у питању. Као дете сам и то код старих мајстора виђала у Шумадији. Ускопали би поподне земљу иловачу, жене би сутрадан посули земљу водом, набацале сламу и плеву, изуле се босе и газиле, додавале воду и газиле, превртале и газиле... Месиле ногама све док се не претвори у житку масу која би могла да се излије у дрвене калупе. Мокрим рукама одозго те велике земљане блокове поравњавале. Следећих неколико дана би на сунцу превртале, вадиле из калупа, сушиле, опет превртале... Све се то зидало опет житким блатом са плевом... Тада није било алргиа, тада није требало стиропора, а и да је требало тада за њега нико није чуо нити се за њега знало. То је оно време док још увек већина кућа није имала телевизор, док је тек понеко имао транзистор, ретко ко струју...

                          

Пролазим поред ограде побијене у земљу, повезане баскијама. Разликује се  од преплета којим се ограђивало у Шумадији. Оно што се не разликује је да је и овде и тамо дрвена ограда у фази распадања, да ће ускоро само сећање остати на њу...

                       

У даљини облаци покушавају земљу да додирну. Док поглед подижем према небу видим дрвени стуб који штрчи. Тек на неколико корака од њега схватам да је то део ђерма. Газим пажљиво да не упаднем у бунар. Не видим га. Вероватно је урушен. Има неколико рупа али су њих ископале лисице или неке друге дивље звери...  

Седам на влажну траву окружена трњаком. Тешко ми је. Најтеже ми је због бунара. Због живота који је отекао. На уснама ми и крик и псовка. Зашто мора све овако да се урушава? Коме је у интересу да на овом и оваквим салашима нема жамора деце? Коме је у интересу да све погранична насеља остају огољена без житеља? Тако је на све четири стране света. Коме је у интересу да се Србија празни? Зашто се белосветским такјунима дају на десетине хиљаде евра за свако радно место, а наши морају да буду слуге и најамници тим истим тајкунима? Зар не би било домаћински своју чељад прво напојити и нахранити, па тек онда ако претекне и онима који су дошли да се на нашем зноју обогате?

Устајем са напором, тетурајући се и пролазим поред казана за топљење масти који је на отвореном, напуњен зеленкастом кишницом. Крећем ка капији, не окрећем се. Бежим са салаша као да ме јуре дивље звери. Тетурам се кроз поље уљне репице, улазим у ауто и... Нема И... Жао ми је.. Душа ме боли... 

                                 Текст и фотографије Нада Петровић