Нада Петровић / Још мало о старом веровању у вези напретка куће и укућана

Још мало о старом веровању у вези напретка куће и укућана

Веровања су делимично пренела стара знања, али о томе зашто се овако или онако ради заборавило се.  Често неко и дан данас каже да се нешто ваља а нешто друго не ваља, да нешто треба, а нешто не треба, то је на једној страну други пак кажу паганство, мислећи тиме на нешто што је зло, опако и превазиђено.

Записиваћу на блогу нека од веровања која су до мене допрла преносећи се с колена на колено, чију сам живу реч у себи понела, са надом да ће још неко нешто да допише, да се не заборави.

За одабир грађе за кућу већ сам писала. О томе како се бира место где ће кућа да се постави такође, као и то да кров треба да буде четвороводан. У блогу где сам све то записала не рекох још нека веровања која сам чула док се још помало старо знање памтило, па сада да допуним:

-          Нова кућа не треба да се ради на месту где је била стара, бар мало треба на плацу да се помери. Овде се не мисли на надградњу или доградњу него из почетка, од темеља.

-          У нову кућу се ваља уселити за време пуног месеца да би кућа била пуна

-          У кућу, ни нову ни стару, не треба улазити скрштених руку.

-          Прва ватра у новој кући треба пре подне да се заложи

-          Не ваља стајати на отвореним вратима ако грми, ни у новој ни у старој кући.

-          Не ваља убити змију која уђе у кућу

-          Не треба рушити ластавичја гнезда на кући јер она доносее напредак.

-          Не ваља мачке и псе луталице од куће терати кад дођу зато што они доносе срећу.

Да би се у потпуности схватило свако од ових веровања потребно је присетити се неких других који су у чврстој вези. Наиме, ако се сада питамо како змију да не убијемо која нам у кућу уђе треба да знамо да је змија чуваркућа заштитиница укућана и куће.

Последњих неколико деценија Дејвид Ајк је објавио неколико књига у којима објашњава како су рептили владаоци земљом. Многи почињу да верују овоме што он прича, још већи број је оних који не верују. Веровати или не дато нам је као избор.

Кад поменух змије, ево сетих се и наше бајке у којој се помиње змија.

Змија младожења

Била једна царица која није имала од срца порода, па се једнако молила богу да јој да да роди. Једно вече, молећи се тако, уздахне и рече: „Та дај ми, боже, од срца порода, па би и љута змија била!" После некога времена она се осети трудна и кад буде време роди змију па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете. Та змија за двадесет и две године није пустила од себе никаквог гласа а кад јој се наврше двадесет и две године она проговори и рече оцу и матери: „Сад хоћу да ме жените". А они јој одговоре: „Ко ће дати за змију девојку, која ли ће девојка поћи за змију?" „Е," одговори им змија, „ви не гледајте од царскога или господскога рода, него ону која ће доћи у царство да живи". На то му рекну отац и мати да он сам себи изабере коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошаље оца да му је проси. Отац оде и девојку запроси, а она онако у сиротињи пође радо и весело. После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она, богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом?" А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то питати, најзад јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету нема „Преко дана је", каже, „змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијску кошуљу те изађе момак, лепота на свету. Када би само и дању био онакав као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија". Свекрва, кад то чу, врло се обрадује па рече снаси: „Е, кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом". Па се онда договоре шта ће радити.

Кад пада вече, он свуче кошуљу змијску са себе, метне је под узглавље па легне спавати. Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе и матери кроз прозор дода а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а он скочи из сна и повиче: „Шта то уради, да од бога нађеш? Сад ме видиш, па ме више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем се растати докле руку преко тебе не пребацим". То изрече па га нестане.

Она је после носила оно дете пуне три године и напослетку јој дотужи па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвоздени штап па пође у свет. Идући тако и тражећи га свуда, дође к Сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће. А она, кад то виде, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке умота а Сунчева је мајка запита: „Откуд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори: „Невоља ме, мајко, натерала", па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи „па сам", вели, „дошла питати твога сина не би ли ми могао он за њега што казати, није ли га где видео јер он преко свега света прелази". Сунчевој мајци се на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата. „Ето, иде Сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили па ти у љутини може што учинити, већ се ти притаји док се оно не одмори". И она се склони за врата али ето ти Сунца, па назвавши матери добро вече, рече јој: Мајко, ту мирише рајска душица". А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: „Има има, мајко, него нека изађе слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе и исприповеди му сву своју невољу; најзад му рече: „Јарко Сунце, ти сијаш по целом свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека?" Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело и пошаље је к Месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој Сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она оде к Месецу, нађе Месечеву мајку код куће па је пољуби у руку и назове: „Помози бог, Месечева мајко." А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А откуд ти овде?" Онда јој она каже сву невољу своју и како је била код Сунца и покаже јој што јој је његова мајка поклонила и рече како је Сунце послало да пита Месеца није ли он где видео њеног мужа. Месечева мајка јој одговори да се мало склони за врата јер ће сад доћи Месец љутит и уморан, и она се склони. Кад ето ти Месеца како дође, назва матери добро јутро па јој рече: „Овде мирише рајска душица" А мати му одговори: „Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изађе слободно, нећу јој ништа". Онда она изађе, па му приповеди све што је и како је, па му најзад рече: »Сјајни Месече, ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли где год видео такога и такога човека?" А Месец јој одговори: „Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда". Кад она оданде пође, поклони јој Месечева мајка златну квочку с пилићима.

После тога она дође к ветровој мајци те јој исприповеди све како је страдала и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он негде видео такога и такога човека. Ветрова мајка јој на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи па те може сву издрапати". И она се склони за врата. Кад ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће где год што нађе, сав изгребан и подеран. Како дође назва матери „помоз' бог" па јој рече: „Мајко, овде мирише рајска душица". А она му одговори: „Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети а како ће рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, нека изађе слободно, нећу јој ништа". И тако она изађе пред ветра и исприповеди му невољу своју а ветар јој одговори: „Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује. Него, моја ће ти мајка дати златан разбој, са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај и пусти квочку и пилиће те их храни и изнеси преслицу". Она тако и учини. Кад дође у онај град, и опанци јој се подеру и штап пребије. Она према царевоме двору намести разбој, пусти квочку с пилићима и изнесе преслицу па стане ткати. Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам царица, па ипак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића". И посла свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: „Ја нећу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним па ћу јој дати преслицу". Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њиме. Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим стане му говорити: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Али цар нити што види нити чује. Сутрадан она да царици златну преслицу са златним по-весмом и златним вретеном а царица заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи; и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: „Светли царе, сунце огрејало, баци десну руку преко мене не бих ли се растала с твојим дететом". Кад сване, стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава и једнако виче да пребаци десну руку преко ње не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, а жена јој их обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне увече под браду сунђер те у њега саспе пиће које му царица донесе и тако остане при себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава а она повиче: „Светли царе, сунце огрејало, пребаци руку преко мене не би ли се растала с твојим дететом". А цар, кад то чу, одмах руку преко ње пребаци и онај час почне се она трудити и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. Затим он остави ону земљу и царицу а с првом женом и дететом врати се у пређашње царство своје.

Вероватно се питате где ми паде на памет да све ово пишем... Сетих се тога свега још док сам аргатовала у Русији и становала код једне јерменске породице. Тамо сам видела и метлу иза врата дршком на подне плочице ослоњену. Када сам питала зашто рече: „Тако треба“... Тада нисам имала времена да сазнам да ли су јој стари рекли зашто тако треба. Убрзо сам се у Србију вратила... А овде, овде нисам пронашла одговор на то зашто, сем да се тако метла сачува да се онај део који мете не искриви, што апсолутно има употребну оправданост. А да ли је тако и да ли је зато, не верујем да ће сада неко знати. Старо знање нестаје или је нестало. Ускоро ћемо заборавити колико је биљка чуваркућа битно да се има на свакој кући. Кажем на кући зато што је са крова приземних зграда здравље укућана чувала и својим соком лечила и јачала. Сад многи знају што шта о алоји а мало њих о чуваркући... Нико од научника не рече колико је за имунитет боља алоја која је део нашег поднебља... Али, о томе неки други пут.

                                                                Нада Петровић