Нада Петровић / Давно, иза граница памћења, сачувано знање

Давно, иза граница памћења, сачувано знање

„За изградњу кућа Рода вашега

не сеците мртво и успавано Дрво

и не узмениравајте Дрвеће у време пуног Месеца.

Јер неће погледати Богови нову кућу вашу,

и домовој* се неће старати за добра ваша.

Тражите само оживело Дрвеће,

(*Домовој – кућни дух-заштитник)

што је у пролеће испило сок влажне Земље.

Принесите изабраном дрвету извињење

и донесите му дарове и понуде.

У који благодатни дан у Недељи

почнете да градите кућу Рода вашег,

тај Бог-Покровитељ ће вам и помагати.“

Цитат из Словенско-Аријевске Веде – Књига прва

Некада давно, давно, иза границе свих памћења, постојало је знање које нам је дато и које нисмо сачували или нам је отето. Нека од тих знања су трајала и опстајала до средине прошлог века, нека можда још увек постоје у селима која нестају. Док ово исписујем, сетих се:

1)       Како се бирало место за кућу. Није било геметра, није било грађевинсих линија, био је само човек и добробит његових укућана мерило.

Најстарији члан породице би одлучио где и колика се кућа гради. Размерио би помоћу корака и одредио сва четири темена где ће носећи стубови стајати. Пре него што би започео копање земље на тим местима где је одлучио одакле докле ће кућа да буде скинуо би бусење траве и преко огољене земље стављао камење да преноћи на том месту. Сутрадан, после доручка и умивања на бунару или на извору (увек је окренут истоку када се умива) отишао би и подигао сваки камен. Онај где се нашло испод камена нешто живо, било буба, мрав, ровац или глиста, за тај је говорио „На живот и здравље“.

2)      Како се бирала грађа за кров. Никад у време пуног месеца у пролећним месецима када је најјача плима него у јесен када је млад месец. Такво се дрво лагано сушило под вејњаком да не испуца. И не само то, веровало се да тада душа и дрво највећи мир имају и да ће тај мир крај огњишта да буде. Кад поменух мир, житеље су некада давно звали мирјанима.

3)      Неки са сачуваним знањем су у мешинама годинама уназад скупљали борову смолу и на једном крају тек посеченог стабла је везивали да би је кроз цело стабло упило. Тада црвоточних жижака у таквој грађи није било.

4)      Никада нико од сувог дрвета ништа није правио, ни држаљицу, ни рог, ни венчаницу. Суво дрво је могло само да се сагори да се у пепео и прах претвори. Поготово нико није од сушеног дрвета ништа за своју кућу правио нити од њега радио. Од осушеног да, али не и од онога које је било мртво и које није могло животне сокове да сакупља.

5)      Тачно се знало који дан се започиње на кући да се ради. Као што у Цветној недељи није ваљало да се ништа сади што треба да рађа и плод доноси, тако се никада у суботу није кретало са послом око куће. Субора је мртвачки дан, као што је недеља дан за одмор. Није се ваљало ни средом ни петком због поста, јер најчешће се тада сазива моба па мобаре треба почастити. Код доброг домаћина мобари су увек већу част имали неко гости на слави.

6)      Тачно се знало где се и како закива јарбол када би се на кући први пар рогова поставио и шта домаћица за ког мајтора као дар ставља.

Ово је само део ког се сада, док ово куцкам, сетих. Има тога још. Вероватно бих неколико страна могла да испишем. Постоји и веза са оним што су наши стари радили и у шта су веровали што пронађох у кинеском фенг шуиу, као на пример ритуално окачињање огледалаца по дворишту, као на пример да се никада са капије не креће директно путићем ка улазним вратима... И таквих је примера још, аоли о томе неки други пут... Оно што је мени болно је то да су Кинези своје знање сачували и да га и данданас светом преносе, а ми смо своје одбацили. Често ме све то подсећа на оне дроњаре које називано Second hand prodavnice, наиме старе и одбачене туђе ствари су боље него наше нове ако подсећају на оно што јесмо... Али и о томе неки други пут...

И тако... Неколико пута и ја рекох и многи ће рећи „Неки други пут“, а нико се од нас не пита да ли ће другог пута бити. Ни за писање ни за дописивање, а вала ни за враћање ономе што смо знали и заборавили.

Живимо у бетону, гвожђу, изгубише се четвороводни кровови ( и о томе ћу неки други пут зашто је битно да баш такав облик имају), у кућама које су га Г, на П, на Ф, на Џ... Кућама које немају здраве ослонце иако су стабилни, куће које нису више ни куће него хотели у којима једемо и спавамо.

Кад рекох кућа... Некада давно давно кућа је била главна просторија са огњиштем, а оно што сада кућом зовемо то је била зграда....  И о овоме би могло други пут као и о каминима – фенси имитацијама нечега што некад давно би... Опсс.. Рекох ли ја то фенси? Јес вала... Опет једна Second hand закрпа на нашем језику...

Ух, ал сам одужила... Ноћ паде... Време је да се присетим још неких давно потиснутих ритуала који су скрајнути... Почевши од тога кад и како треба да се легне, на којој страни да буду ноге,  а где глава у односу на врата, у односу на сунце... Има тога још тушта и тма... Али касно је... Чему све ово подсећање када је све мање оних који желе да чују?

Лаку ноћ другари. Мирна нам ноћ мирјани. У здрављу и весељу нови дан да дочекамо, да се сложимо и да се умножимо.

                                                                       Нада Петровић