O ulozi hrišćanstva danas
U vreme narušenih
i izopačenih duhovnih vrednosti, kada je pojam greha izgubio svoje stvarno
značenje, kada je upotreba razuma postala izvor stresa, a zabluda postala uteha
duha, pozvani smo da rečju i delom podignemo pogažene duhovne principe –
istinu, dobrotu i pravdu. No, svedoci smo suprotnog procesa. Lažne duhovne
reformacije u kojoj religija dobija negativnu ulogu. Umesto da naš narod
osvedoči potrebu za duhovnom reformom, ona dobija funkciju opijuma, koji upravo
ugušuje potrebu za reformom čovekovog srca i karaktera. Novija sociološka
istraživanja pokazuju da je većina ljudi početkom devedesetih godina formalno
napustila komunističku ideologiju i postala religiozna, ali da je i dalje
zadržala staru, autoritarnu staljinističku svest koju je imala za vreme
komunizma. Ona i sada traži idole, samo ne više u narodnim herojima, već u
hrišćanskim svecima. Ulogu koju je ranije u ljudskoj svesti imao komandant
Sava, danas je samo zamenio sveti Sava. Dežurni krivci za probleme u društvu,
viđeni ranije u neprijateljima revolucije, disidentima, danas su samo zamenjeni
sa pripadnicima verskih sekti. Većini je i dalje
važnije ko govori, a ne šta je rečeno. I dalje je važnije pitanje kome
pripadaš, nego kakav imaš karakter. Ljudi i dalje žive grešno, ali ne više pod
plaštom partijskih interesa, već pod izgovorom religioznih i nacionalnih
ciljeva.
Da li je takva pseudo-reformacija donela blagoslove našem narodu?
Dovoljno je samo otvoriti novine, pa videti povećanje svake vrste kriminala.
Duhovno i moralno stanje nacije gore je nego u vreme komunizma, i u vreme
zabrane religije. To potvrđuje da danas religija ima pogrešnu funkciju opijuma
za savest.
Da li neko pokušava da uguši svest o problemu svoje duše opijajući
se alkoholom, atmosferom disko kluba, ili religioznim doživljajem – to je
svejedno. Istinska religija treba čoveka da oslobodi od opterećenosti, a ne da
bude odgovor na opterećenost; ona treba da oslobodi od fanatizma, a ne da tom
fanatizmu samo promeni formu.
Da bi to uspela, ona mora da propoveda uzvišene kriterijume: Božiji
zakon, deset zapovesti – koji će ukoriti greh i fanatizam čovekovog srca.
Međutim, popularnost današnje religioznosti je upravo u tome što ona duhovno i
moralno ne obavezuje. Drugim rečima, ona ne zahteva reformu pobuda čovekovog
srca.
Nije važno da li su tvoji motivi sebični, oholi, samopravedni, nije
važno da li si telesan, osvetljubiv i svadljiv – važno je da si ti za
pravoslavlje, a iz kakvih motiva si za to, to nije važno. Nije važno da držiš Božije zapovesti, koje zahtevaju
reformu srca, ali zato drži običaje i tradiciju, koji moralno ne obavezuju, već
samo umiriju nečistu savest.
Ljudski običaji nikada ne mogu ukoriti sebičnost, oholost i
telesnost ljudskog srca, i zato su veoma omiljeni, oni upravo umiruju savest
čoveka pred njegovim grešenjem, i pomažu mu da čini greh slobodnije i hrabrije
nego da je ateista. Bez Božijeg zakona, čovek ne može postati svestan samih
grešnih pobuda: sebičnosti, telesnosti, oholosti; pa se tako ne može ni
pokajati za sam greh. On se kaje samo za posledice greha u svojim neprijatnim
osećanjima: krivica, napetost, nervoza, briga, i svojim lošim postupcima:
grubost, bezobzirnost, nepromišljenost, dok sam greh i dalje ostaje u ljudskom
srcu.
Razuman poziv Svetog pisma na dobrotu nema šta da pokrene u
okamenjenom i grehom okorelom ljudskom srcu. Zato se takvom nalogu dodaju
pojmovi kao što su tradicija, preci, nacionalna i verska pripadnost, i njima se
provociraju samopravedni i fanatični motivi ljudskog srca – oholost, ponos i
idolopoklonstvo.
Umesto da se čovekovo srce ponizi priznanjem svog duhovnog siromaštva
– blaženi su siromašni duhom – i da od Boga prihvati dar njegove pravednosti,
ono, da bi izbeglo poniženje, provocira sopstvene samopravedne porive, i sa
njima izlazi pred Boga kao sa nekom preporukom. Tako dobijamo usiljenu
pomodarsku religioznost, koja se kreće od praznog formalizma do vatrenog
fanatizma.
Snaga takve religioznosti je u njenoj tolerantosti prema grehu, i
netolerantnosti prema drugačijem mišljenju. No, pravi vernici rane hrišćanske
crkve, bili su klevetani, proganjani, mučeni i ubijani, pa ih to nije omelo da
silom jevanđelja preplava tada najveće svetsko carstvo. Tadašnja crkva nije
imala priliku da sluša veronauku u školama, ali je imala jevanđelje u svojim
rukama. Nije poznavala sjaj i raskoš velelepnih hramova, ali je poznavala sjaj
i slavu Hristovog karaktera. Nije imala političku moć u svojim rukama, ali je
imala moć i silu istine. Njeni mučenici nisu stradali za svoju veru, već za
Hrista. Nisu umirali sa hvalisavim uzvikom "Nema lepše vere od
hrišćanske!", već sa rečima koje su izražavale njihovu iskrenu ljubav
prema neprijatelju: "Gospode, ne uzmi im ovo za greh." Za razliku od
današnjih hrišćana, oni nisu izmišljali sebi nacionalne i verske neprijatelje,
već su od svih gradili sebi prijatelje. Kada su upoznali uzvišenu, i neukaljanu
pravdu Hristovog života, dobro su shvatili da najveći neprijatelj čovečanstva
nije negde spolja, u nekom plaćeniku iz inostranstva, nego u zlu čovekovog,
sopstvenog srca. Boriti se protiv njega - to je jevanđelje. Sve drugo, sve
drugo je politika.
Sonja Savić
Нема коментара:
Постави коментар