петак, 06. октобар 2017.

Sonja Savić / O ulozi hrišćanstva danas



O ulozi hrišćanstva danas




           U vreme narušenih i izopačenih duhovnih vrednosti, kada je pojam greha izgubio svoje stvarno značenje, kada je upotreba razuma postala izvor stresa, a zabluda postala uteha duha, pozvani smo da rečju i delom podignemo pogažene duhovne principe – istinu, dobrotu i pravdu. No, svedoci smo suprotnog procesa. Lažne duhovne reformacije u kojoj religija dobija negativnu ulogu. Umesto da naš narod osvedoči potrebu za duhovnom reformom, ona dobija funkciju opijuma, koji upravo ugušuje potrebu za reformom čovekovog srca i karaktera. Novija sociološka istraživanja pokazuju da je većina ljudi početkom devedesetih godina formalno napustila komunističku ideologiju i postala religiozna, ali da je i dalje zadržala staru, autoritarnu staljinističku svest koju je imala za vreme komunizma. Ona i sada traži idole, samo ne više u narodnim herojima, već u hrišćanskim svecima. Ulogu koju je ranije u ljudskoj svesti imao komandant Sava, danas je samo zamenio sveti Sava. Dežurni krivci za probleme u društvu, viđeni ranije u neprijateljima revolucije, disidentima, danas su samo zamenjeni sa pripadnicima verskih sekti. Većini je i dalje važnije ko govori, a ne šta je rečeno. I dalje je važnije pitanje kome pripadaš, nego kakav imaš karakter. Ljudi i dalje žive grešno, ali ne više pod plaštom partijskih interesa, već pod izgovorom religioznih i nacionalnih ciljeva.
Da li je takva pseudo-reformacija donela blagoslove našem narodu? Dovoljno je samo otvoriti novine, pa videti povećanje svake vrste kriminala. Duhovno i moralno stanje nacije gore je nego u vreme komunizma, i u vreme zabrane religije. To potvrđuje da danas religija ima pogrešnu funkciju opijuma za savest.
Da li neko pokušava da uguši svest o problemu svoje duše opijajući se alkoholom, atmosferom disko kluba, ili religioznim doživljajem – to je svejedno. Istinska religija treba čoveka da oslobodi od opterećenosti, a ne da bude odgovor na opterećenost; ona treba da oslobodi od fanatizma, a ne da tom fanatizmu samo promeni formu.
Da bi to uspela, ona mora da propoveda uzvišene kriterijume: Božiji zakon, deset zapovesti – koji će ukoriti greh i fanatizam čovekovog srca. Međutim, popularnost današnje religioznosti je upravo u tome što ona duhovno i moralno ne obavezuje. Drugim rečima, ona ne zahteva reformu pobuda čovekovog srca.
Nije važno da li su tvoji motivi sebični, oholi, samopravedni, nije važno da li si telesan, osvetljubiv i svadljiv – važno je da si ti za pravoslavlje, a iz kakvih motiva si za to, to nije važno. Nije važno da držiš Božije zapovesti, koje zahtevaju reformu srca, ali zato drži običaje i tradiciju, koji moralno ne obavezuju, već samo umiriju nečistu savest.
Ljudski običaji nikada ne mogu ukoriti sebičnost, oholost i telesnost ljudskog srca, i zato su veoma omiljeni, oni upravo umiruju savest čoveka pred njegovim grešenjem, i pomažu mu da čini greh slobodnije i hrabrije nego da je ateista. Bez Božijeg zakona, čovek ne može postati svestan samih grešnih pobuda: sebičnosti, telesnosti, oholosti; pa se tako ne može ni pokajati za sam greh. On se kaje samo za posledice greha u svojim neprijatnim osećanjima: krivica, napetost, nervoza, briga, i svojim lošim postupcima: grubost, bezobzirnost, nepromišljenost, dok sam greh i dalje ostaje u ljudskom srcu.
Razuman poziv Svetog pisma na dobrotu nema šta da pokrene u okamenjenom i grehom okorelom ljudskom srcu. Zato se takvom nalogu dodaju pojmovi kao što su tradicija, preci, nacionalna i verska pripadnost, i njima se provociraju samopravedni i fanatični motivi ljudskog srca – oholost, ponos i idolopoklonstvo.
Umesto da se čovekovo srce ponizi priznanjem svog duhovnog siromaštva – blaženi su siromašni duhom – i da od Boga prihvati dar njegove pravednosti, ono, da bi izbeglo poniženje, provocira sopstvene samopravedne porive, i sa njima izlazi pred Boga kao sa nekom preporukom. Tako dobijamo usiljenu pomodarsku religioznost, koja se kreće od praznog formalizma do vatrenog fanatizma.
Snaga takve religioznosti je u njenoj tolerantosti prema grehu, i netolerantnosti prema drugačijem mišljenju. No, pravi vernici rane hrišćanske crkve, bili su klevetani, proganjani, mučeni i ubijani, pa ih to nije omelo da silom jevanđelja preplava tada najveće svetsko carstvo. Tadašnja crkva nije imala priliku da sluša veronauku u školama, ali je imala jevanđelje u svojim rukama. Nije poznavala sjaj i raskoš velelepnih hramova, ali je poznavala sjaj i slavu Hristovog karaktera. Nije imala političku moć u svojim rukama, ali je imala moć i silu istine. Njeni mučenici nisu stradali za svoju veru, već za Hrista. Nisu umirali sa hvalisavim uzvikom "Nema lepše vere od hrišćanske!", već sa rečima koje su izražavale njihovu iskrenu ljubav prema neprijatelju: "Gospode, ne uzmi im ovo za greh." Za razliku od današnjih hrišćana, oni nisu izmišljali sebi nacionalne i verske neprijatelje, već su od svih gradili sebi prijatelje. Kada su upoznali uzvišenu, i neukaljanu pravdu Hristovog života, dobro su shvatili da najveći neprijatelj čovečanstva nije negde spolja, u nekom plaćeniku iz inostranstva, nego u zlu čovekovog, sopstvenog srca. Boriti se protiv njega - to je jevanđelje. Sve drugo, sve drugo je politika.

                                       Sonja Savić 




Нема коментара:

Постави коментар