Нада Петровић / У међувремену празнина

У међувремену празнина

             М. Душанићу

Отварам прозор и ослушкујем птице

(на дохват су руке, само што на длан не слете),

укорењена у сећања, у страхове, у туђе игре,

на земљи својој, а без прадедовског завичаја,

загледам путеве у талозима прве јутарње кафе,

у кечевима који другима испадају из рукава,

одвојена од света, у међувремену свих времена,

затварам прозор и својој сенци на зиду глумим песника

који уме да стави маску празнине преко маске празног зрцала.

                          Нада Петровић