Укупно приказа странице

недеља, 22. октобар 2017.

Nada Petrović / Legende žive u nama



Legende žive u nama


Postoji legenda da je Bog isterao iz Raja Adama i Evu ne zbog jabuke nego zbog klasa pšenice i da im na Zemlju dugo, dugo, nakon toga nije slao žitarice. (O tome da su žitarice među biljkama najkasnije stigle i da naučnici ne mogu da ih povežu u lancu drugih biljaka nekoliko puta sam slušala ili gledala u dokumentarinim emisijama).
Da se vratim na legendu. Naime, Bog je SVO moguće blagostanje pružio prvim ljudima, čak i da imaju potomstvo. Nisu morali ništa da rade da bi imali hrane. Bilo je dovoljno samo ruku da pruže. Ali to nije bilo dovoljno prvim ljudima nego su u nemaru i nepoštovanju počeli da rade čak i stvari koje ne bi smeli. Jedna od njih nije jabuka, nego je klas žita kojim je prva žena obrisala zadnjicu svog deteta. ( Gle, opet je žena glavni krivac).
Kad je to Bog video rasrdio se silno. Izbacio ljude iz Raja isprativši ih rečima: "Od sada ćete u znoju lica svoga da dolazite do hrane. Mučićete se da biste do nje došli. Imaćete strah da je ne bude; a ti Ženo ćeš zbog ovoga što si uradila rađati u bolu i sopstvenoj krvi sa strahom da li ćete i ti i dete da preživite"

.

Ovu legendu sam kao dete nekoliko puta čula. Prenošena je sa kolena na koleno. Uvek bi je i iznova govorili kada bi hteli da skrenu pažnju da je hleb (žitni) svetinja kao i voda.
Mnogi ritualni obredi su vezani upravo za hleb i vodu. U vezi ritualnih hlebova imam nekoliko zapisa i pesama, u vezi vode tek nekoliko zabeleški rasturenih po dnevnicima. Zapisujem ih kada me nemar prema vodi i hlebu inspiriše. Setim ih se kada čujem za najnovija naučna istraživanja, ona istraživanja koja nam ukazuju na to da su naši stari davno, davno, imali znanja o kojima mi ne možemo ni da sanjamo.



Neka od tih najnovijih naučnih istraživanja kažu da je naš organizam sastavljen od oko 80% vode a mozak od 98% vode, U drugima da voda ima pamćenje, da voda misli i da prenosi informacije.
Pitam se kakvo li je pamćenje mrtve vode koju je čovek svojim nemarom ubio. Kakvo li je pamćenje reka koje su postale deponije svega i svačega ( Ovde mi misao pada na dokumentarni film Tužna Morava, o Moravi koju su ljudi ubili); kakvo li je pamćenje nekih bunara za koje kažu da da su ljudi nakon dobijanja gradske vode pretvorili u septičke jame, i na kraju kakvo li je pamćenje mrtve reke Jasenice koju su ( krajem devetnaestog veka) zbog poboljšanja saobraćaja tj. pravljenja saobraćajnice za jedan od prvih tramvaja na ovim prostorima utamničili međ kanalizacionim cevima?



O svemu ovome i još koje čemu pisaću kada se slegnu utisci iz pelepog grada Subotice u kome se trenutno nalazim. Za sada pravim samo zabeleške u dnevniku da nove informacije ne zaboravim. Počevši od toga da je Gradska kuća napravljena na drvenim šipovima koji su impregnirani svinjskim kožama pa došavši do toga da i dan danas postoji osveta mrtve vode. O spomeniku Svetom Janu Nepomuku koji je veoma poštovan svetac u gradovima srednje Evrope, posebno u onima pored velikih reka, jer je zaštitnik od poplava, o mostu ljubavi (kako sam ga ja nazvala ne znajući kako se ovde zove), o katoličkoj katedrali, o caru Jovanu Nenadu... i još o koje čemu.



Sad da se vratim na legendu... Ako su prvi ljudi proterani iz Raja zbog nepoštovanja  žita i hleba, poslednji ljudi će biti proterani sa Zemlje zbog nepoštovanja prema vodi. Legende su žive i živeće dok ima ljudi koji ih pamte, a dok postoji pamćenje postojaće i ljudi. Onog trenutka kada pamćenje nestane nestaće i ljudi. Ne kažem da će fizički nestati ali biće to mašine koje dišu i rade, mašine bez osećanja... mašine.


                                                                         Nada Petrović 

Napomena: Sve fotografije su iz lične arhive sem fotografije na kojoj se vidi slika od slame na kojoj se vidi Subotica sa rekom Jasenicom i mostovima.

4 коментара:

  1. Одговори
    1. Verujem da u dnevničkim zapisima imam za ovih desetak dana preko 50 word strana, što je otprilike za 70ak blogova. Ovde su mi toliko uzburkama sećanja, prisećanja, da me je ponekad pomalo strah da pišem nerazumljivo. To je sa jedne strane, a sa druge toliko novih informacija, utisaka... I verovala ili ne ponekad mi žao što moram na spavanje, jer ne postižem sve da zapišem i vidim... Hvala na podršci u vezi ovih zapisa. Hvala od srca.

      Избриши
  2. Вреди све. Прочитам и понешто запишем. Тешко је заобићи твоје речи!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Овде учим свакодневно. Понешто од онога што научим прибележим, понешто од прибележеног пребацим на блог или на профил надајући се да ћу некога заинтригирати да крене са својим забелешкама...

      Избриши