Нада Петровић / Одговори на непостављена питања

Одговори на непостављена питања

На коју то црту треба летвицу да ставе да не прескочим
Која је дубина она пресудна након које пуца плућна марамица
(Питам да зароним, бар два педља и дубље и даље)
Иза које маске да се скријем да не буде само отисак лица
Са које висине да скочим на ноге да се не дочекам
Колико себе да оточим да пресуши, да немам да дам
И да се све распрши као водена пара кад се промаја направи
Колико неко треба да је глув да не чује када се јавим
Сва та питања постављала јутрос са буђењем
Одговор стигао у току дана. Мера сам ја себи сама
Она која сабија ко у ступу сваки орган
Везује мртве чворове на венама све док се поглед не замути
Исцурео песак из пешчаника живота.
Све почиње из почетка, али почетак никако да се врати
Не постоји више ни трунка која би да по стаклу склизне
Смејем се гласно кад неког има, ко би могао, да наслути
И одлазим док смех ме, који је само шупљи одјек. у стопу прати
Док ми се сенке случајних џелата иза леђа ко јагањци близне.

Нада Петровић

Нада Петровић / Господе помилуј

Господе помилуј

Неколико пријатеља ми је болно

душа им се с телом опрашта

ћутим јер немам ништа да им пружим

сем молитве безгласне

Господе помилуј.

Народ је мој све више болестан

душа нам се из тела спашава

немам ништа за лек и утеху

сем молитве безгласне

Господе помилуј

Свет постаје стргнути свлак

на коме се непомен-губари роје

немам ништа за спас

сем молитве безгласне

Помилуј Господе.

                        Нада Петровић

                            28.05.2017.

Нада Петровић / Срицање

Срицање

Учим читање
између редова
миц по миц, 
слово по слово.

Сричем слогове у себи,
ослушкујем наглас.

Кад затворим новине
дуго посматрам паука у средини мреже
разапете међ’ довратцима.

Ћутањем чворујем тишину
док говор заборављам.

Нада Петровић

Nada Petrović / Tunel

Tunel

Dugo ova noć traje

Obzorja ni u snovima

I sve se u tminu stopilo

Postalo grotlo napuštenog tunela

Između dva izgubljena svetla

Postajem drveni prag među šinama

Pećinske senke preko mene bauljaju

Pitam se da l sam postojala onda

Kada je sada sve isto kao da me nema

                                                     Nada  Petrović

Nada Petrović / Tajna

Tajna

Sanjaću te noćas kako žanješ zrelo klasje,
kako međ dlanovima odvajaš zrna od osiljke,
kako toplim dahom veješ snove
za kristalno jutro u kom ćeš da otvoriš prozor
i šapneš tajnu ptici.
Okrenuću se na drugu stranu
i zateći ću te kako trebiš reči
za kasnu setvu još jednog stiha
kako bdiš nad slogovima
i ostavljaš znakove uzvika
da te po njima nađem
Posle prvih petlova
probudiće me cvrkut
i tajna koju ću da uvežem u čvor
da ne zaboravim.

Nada Petrović

Нада Петровић / Затварање круга

Затварање круга

Потребно ми је да се повучем

да се склоним

да ме нема

између две тишине да отворим пролаз

ћутању и сумњи

у нешто што се котрља, креће, лети, маше крилима

да се претворим и нестанем из видокруга

да затворим круг и да се вратим на почетак

да учворим пупчану врпцу и прекинем

довод ваздуха и крви

да заборавим

да избришем све трагове

и сва слова урезана у пролазност и сећање

да се одморим од себе саме која се нада

да ће бити боље

да се вратим без осећања

без потребе да себе преиспитујем

на ком сам раскршћу погрешила.

                                                Нада Петровић

                                             

Mensur Ćatić / BALADA O PIJAČARIMA

BALADA O PIJAČARIMA

jednog ćeš dana sama
ući u sjenu velikog bagrema
i krik daleke ptice nad svjetlom dana
neće ti dati da se probudiš
moje pjesme same bez mene
opet će se zaljubiti u tvoje oči
i gledati te tupo kao pijačari
koji prodaju stare knjige
ostale iza mrtvih
koji nisu imali nikoga

Mensur Ćatić

Nada Petrović / Pučina pukline

Pučina pukline

Ti pred čijim gladnim pogledom skrivam prazne ruke,
ti pred čijim teturanjem sklanjam se u stranu da ne vidiš klecanje,
ti koji si u stalnom strahu da ne otkriješ da sam prestala da se borim, 
ti koji dok mucaš od bola i ne slutiš da ti nije dato da čuješ moje jektanje nutarnje,
da spoznaš kako mi je dok čekam da se vrata zatvore i ulice prigrle tvoje korake,
da bih skinula masku poluosmeha koja visi kao isprana zastava na katarci
da bih se okrenula ka pučini pukline gde nestaje osećanje da postojim.
Ti nikada nisi i nikada nećeš da naslutiš kako se ostatka života bez tebe bojim.

                                                                               Nada Petrović

Eduard Asadov / U isti prozor gledali su dvoje

​"U isti prozor gledali su dvoje:

Jedan je video smrt i strah,

Vatru, patnju i tugu,

Uobičajenog nam sveta krah.

Drugi je video proleće,

Cvetajuće bašte i nebo plavo,

Prelijepi list zeleni ...

U isti prozor gledali su dvoje ... "

Eduard Asadov

Нада Петровић / Нова игра

Нова игра

Моја туга
Град градила
У врлети
Међ камењем

Она зида
А ја рушим
Са камена
Камен скидам

Она туче
Где сам слаба
Видарица
Ране видам

Од расвита
До смираја
Овој борби
Никад краја

Све се врти
Као чигра

Ал кад једном
Посустане
Знам
Кренуће нова игра


                                            Нада Петровић

Nada Petrović / Nauči da budeš zmija

Nauči da budeš zmija

Nauči da budeš zmija

sa dva repa

i dva lica.

Savladaj da puziš

i da ujedaš.

Nauči da bežiš i da jurišaš,

krij noge svoje

i ne trepći.

Strahom se strah tera.

Na kameleone ne zaleći,

uvuci ih mitom u jazbinu,

prevrni im kožu na brzinu.

Skloni svoj jezik

pod zmijsko rebro,

hodaj preko njega

glave uzdignute visoko.

Pronađi mužjaka-zmiju,

nasmeši se zmijski ljupko,

pokaži zube otrovnjake

i sklupčaj ga u zmijsko klupko.

Svi će se tada skloniti

od tvog zmijskog ujeda,

samo će mužjak prići

u klupko s tobom da progleda.

                                                       Nada Petrović

Нада Петровић / Душа на ивици заборава??!!

Понекад налети неки статус (најчешће афоризам) или стих (као у Ракићевој песми Мисао) у ком се помене ДУША. У живом разговору не сећам се када је последњи пут неко рекао ту реч. Током целог школовања ни једном једином реченицом душа није поменута.
Некада давно, док је свест о души био свеприсутна, лакше је могло добро од злог да се одвоји. Било је довољно своју душу питати и по души делати.
Све чешће, како године пролазе, постајем свесна да сви не видимо на исти начин боје, да не чујемо на исти начин звукове, да не реагујемо истоветно на истоветне додире, да на исти начин не доживљавамо мирисе, да нам се укуси разликују, и да сви дубоко у души верујемо да смо у праву.
Е, кад рекох дубоко у души онда схватих да душа има дубину. Ако постоји дубина онда постоји и ширина што је дефинише као вишедимензионалну. Пре неколико година прочитах резултате истраживања у којима се дефинише да је душа тешка око 21 грам, значи има и тежину. Све чешће се срећем са чланцима из квантне физике где се помиње да је душа енергија. Присећам се лекције из нижих разреда осмољетке како су нас учили да се енергија једино никад не губи и никад не нестаје.
Ако је све баш тако онда је ДУША једино што треба да негујемо и у шта треба да улажемо, јер знање се заборавља, тело постаје пепео, емоције долазе и одлазе, свест бљесне па нестане, мисли су несталне...
Да ли је реч ДУША ( и не само реч) на ивици заборава?

                                                            Нада Петровић

Мисао

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала, —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи.

Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла...

Милан Ракић

Vislava Šimborska / Šaka

ŠAKA

Dvadeset sedam kostiju,
trideset pet mišića,
oko dve hiljade nervnih ćelija,
u svakoj jagodici prsta naših pet prstiju.
To je sasvim dovoljno
da se napiše Mein Kampf
ili Čiča Tomina koliba.

Vislava Šimborska (1923-2012)
Prevela sa poljskog Biserka Rajčić
Iz knjige Dovoljno, KOV, Vršac, 2012.

Nada Petrović / U međuprostoru

U međuprostoru 
( Odziv na pesmu “U međuprostoru” M. B. Dušanića)

Na zidu nacrtan prozor,
u njemu brdo prekriveno bagremom u cvetu, 
orahovim granama na kojima vise mrazom ispijene rese,
pocrnele, koje se probijaju kroz lišće i kratkovidost.

Odnekud se čuje cvrkut i kukurikanje,
odnekud dopire lavež pasa,
odnekud zapljuskuje tišina sve to,
odnekud, ni tamo ni ovamo, razapelo se ćutanje,
kao paukova mreža iz koje nema izlaza.

Sve je u sobi belina sem tog zida,
i stolica i sto i listovi istrgnuti iz rokovnika,
i pod i plafon, i svetlost iz skrivenih svetiljki belinom bode,
jedino je maleni ključ boje mjeda,
(neko bi na ovo dodao boje mesinga),
taj ključ do slobode,
koji leži u otvorenom dlanu.

U međuprostoru,
na pola puta između očiju i priveska na ključu,
u obliku mastionice i naliv pera,
strah od ostajanja u ovom prostoru,
još veći od izlaska iz njega,
čitam deo pesme M. Dušanića:
“И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени”,

I iznova sričem slogove,
u njima tražim nevidljivu ključaonicu na obali jave,
za izlazak u prostore u kojima će ovo ovde i ovo sad
biti vrtložna matica još jedne noćne more
iz koje ćemo, zaboravljajući sopstvene strahove,
zahvaljujući pesmi koja je iznova pojas za spasavanje,
još jednom, zamahnuti mastiljavim perima i isplivati.

Nada Petrović

Нада Петровић / Свитак... Мрамор камена

Част ми је и задовољство да се мој лирски запис „Мрамор камена“ нашао у последњем броју „Свитка“. Хвала уредништву.

Мрамор камена

Понекад се тишина усели у наше мисли и заузме сваки делић. Нестану страхови, нестане нада, све нестане. Тело постаје пећина без одјека. Неко би рекао глува пећина, али ово је више од немогућности чути, од заливености воском ушних шкољки. Овде звук који постоји, али се не преноси. Мелодија ћутања. Мрамор у камену. Нису узалуд говорили стари: Мраморни мук. Ћутање камена.

Сретала сам велике песнике који ни реч нису записали. Сваки покрет, поглед, додир им је била поезија. Памтила сам их по различитости ћутања. Постајала свесна да постоји више различитих тишина него језика, него људи који тим језицима исказују видљиво, спознато, препознатљиво.

Свако од нас у себи има по неколико тишина, неколико ћутања, неколико мучаљивости. Доћи ће време када ћемо се по томе препознавати.

Постоје дани када у туишини доносимо одлуке. Када крећемо ка неком циљу од ког смо годинама склањали своје погледе, када започнемо паковање буке у кофере које ћемо закатанчити и закопати у несећање, када се као деца радујемо животу после живота, тој екскурзији у свет тишине.

Данас је такав дан. Дан у коме ослушкујем своје безгласно дисање док пакујем страну по страну раније написаног. Док одвајам и раздвајам, слажем, спремам за коричење. 

Дан у коме кажем хвала свима који су ме волели због онога што јесам и свима који ме нису волели због онога што јесу. Дан који ми враћа дарове које сам успут, тумарајући по свеопштој буци, загубила или заборавила. Дан у ком су сећања само снови који се можда и нису догодили на јави. Дан у коме једино не желим да заборавим да све има своје време, и да у свима време постоји. Време мрамора камена у ували где људска нога није ступила.

Нада Петровић

Нада Петровић / Бдење... Три песме

Бројање

Душа је тешка двадесет један грам,
измерили на кантару и апотекарској ваги,
на оној истој на којој се мери и отров и лек...

Кад је умирњао језичак, па ни горе ни доле да крене,
премерили изнова и из почетка,
као да проверавају време и место,
да л’ негде кочи сат, питали сенке по зидовима,
искривљене сказаљке по неколико пута вртели
око рђом нагрижене осовине...

... И записали на пергаменту, кожи, папирусу, папиру,
урезали у камене блокове и пећинске зидове
и слагали...

... Или нису добро видели,
или ово што ја имам није душа но суртук и баксуз
што притеже низ грбину к’о џак кад оклембеси...

Зајашило без самара и седла, у голе слабине удара,
упреда понаособ и засебице сваки пршљен,
хрскавицу, кључну и пубичну кост ломи,
откида од пупчане врпце, конопце спреда,
отвара дланове, пљује на жуљеве,
и подсмева се и подругује.

Осетио где је танко, па ме ту кида,
черечи дане без речи и на четворо разапиње,
покривку ноћног ћутања с голотиње скида,
церека се док кријем лице међ заврнуте рукаве,
најмање од свега посустаје пред руменилом стида.

А ја не знам куда и како даље,
обездушена од благодети неслободе
додирујем златне резе, окове и решетке,
не дајућ одушка себи тапкам у месту,
( важно је да у месту не стојим)
и бројим... До двадесет један и назад...

Срицање тишине
( Повод збирка Зид - Стојана Богдановића)

Сакривена од људи, од нељуди,
од себе...

Сенку оставила на кућном прагу
једино пса повела на кратком поводцу,
касније сам се ослободила и потрчала,
кроз траву која је некада била пут,
кроз коприве баш онде где је мајка
прстима расађивала љуте паприке,
кроз грање се провлачила,
посматрала кују како њуши ваздух
како ме по траговима прати,
а баш сам хтела да се изгубим.

Од гласа се не можеш сакрити,
допре дозив, нит знам кога нит зашто,
разгрну лескове гране и пронађе ме на коленима
како сакупљам празне орахове љуске и пужеве кућице,
како их на гомилу слажем мрморећи бајалицу
коју сам као дете чула у сновима.

Пратиља ме ухватила за руб мајчиног прслука
и вукла узбрдо истом снагом којом сам се ја
низбрдо одупирала да ме не одвуче,
подсетила ме како сам ја исто тако, некада давно,
мајку у сутону, али то је нека друга прича...

Уђосмо у двориште постранце
кроз одшкринуту капију,
она отрча до кућице,
а ја застадох загледана у Зид....

Ево и сада, а свећа дана се тули,
седим на прагу, никако да уђем,
загледам фасаду, тражим кључ,
и ослушкујем....

Сенка на Зиду миче устима
а ја сричем тишину...

Над/живети живот

(Одзив на песму Над/живјети смрт Мирослава Б. Душанића)

Проћи кроз циљ не значи стати,
нити се предати нити посустати,
можда убрати свету перунику,
нити прстију и снохватице чворовати
и сањати још једна врата која се отварају,
још један пролаз до зачаране спирале
којом се спуста до дна и диже у висине,
онде где ће сновиделице сунчевим зрацима
да оките бисером круну краљу над краљевима,
и да ми покажу како је лако живети међ живима.

                                                Нада Петровић

Nada Petrović / Jedan od života

Jedan od života

Daću joj ime Čarls, zvaču je Čarli

Odazivaće se na mac-mac

I mljackaće granule mačije hrane

Naučiću je da piše pesme

Da ide na hipodrom umesto mene

Da bira rasne jahače

U uskim pantalonama

Iz kojih ispadaju stihovi

Popićemo nekoliko piva kad se vrati

Saslušaću je do kraja dok tračari

O tome kako je videla Bukovskog

Tamo negde u trećem redu do izlaza

Zamišljenog i treznog

Neću joj poverovati ni reč

Niti ću je proveravati

Sipaću joj novu porciju hrane

U svelom ružičnjaku

Leći potrbuške na otirač pred vratima

I spavati… Samo spavati…

                                          Nada Petrović

Нада Петровић / Зов кукувије

Зов кукувије

Нит ромори нит говори, но у згрчене дланове дува, сове дозива… По дану…По тмини… Кад ко чује и кад не чује…

Рамена полегла ко под теретом, а једино тишином притиснута… Звука ниоткуда сем тог трагања за кукувијом.. Оном истом што сваке године, на данашњи дан, на оџаку гнездо прави… За ноћ након које се дани по лелеку памте…

Зимоћа у кости ће да му се увуче, али у кућу не улази ко да не чује да га укућани дозивају…

„Птице су то селице… Од оџака до оџака се селе… Разболећеш се…Уместо ти њу, она ће тебе да убије“ варкају га ал никако да га преваре…Тако по виделу и по мрклини… тако по припеци тако по мрзлини.. Од расвита до смираја…

 Из промрзлих дланова све слабији зов се чује…

                                                                      Нада Петровић 

Нада Петровић / Тук на лук...

Тук на лук...

Сваког месеца неколико људи на дисциплинској... Последњи у низу за септембар је био Луди Радојица... Лопов коме нема равна... Сви га пљују, а нико тачно не зна шта је украо. Кажу да захваљујући таквима немамо повећање плате, да због таквих нема пара да се купи ХТЗ опрема, да такви уништавају напредак и просперитет...

А он... Он се, јадничак, преневољио, ни да бекне... Црвени, муца, мумла, бледи, руке му се тресу, сакрије се у клозет склепан од дасака , затвори врата и плаче... Ко дете... Понекад се чак до канцеларије чују јецаји...

Тесла, ноторна будалетина, прође крај клозета, песницом удари у једну од  извитоперених цоларица од којих је направљен плот без кваке и браве, и не само то, то му би мало но и  почне да се кикоће, а онда да се дерња, толико да се чуло у трећој улици, чак тамо где је некад била фонтана, док нису покрали пумпе и бризгалице: „Еј, Радоица, плачи, мање ће да пишеш“...“ Радојица, матор си човек треба да знаш, после јебање нема кајање“, „ Радоица, ако не пожуриш одо ти ја код жене да је зарадујем“, „Радоица, што си се мешао у њин посо, зна се ко овде сме да краде“.... А тад му досади да набраја ко нарикаче на гробљу, но скупи обе шаке око уста па повика ; Ра-до-и-ца-ааааа“, као да са брега на брег дозива... За то време са свих страна почеше да се испаљују салве смеха, према чучавцу над којим је Радоица ридао... И не зна се да л` се  смеју оном што дозива ил' оном што се не одазива... И би им смешно док их мука не притера... Али шипак... Изнутра закатанчено... Тесарска жица обмотана око ексера тарабаша би можда и попустила, ал Радојица подупро леђима, па не да ни макац...

Тог дана могли смо да се опростимо од норме и нормирања... За малу нужду и тако и онако, али за велику... Е, па то није за причу, јер велика нужда је велика мука за мученике којима је попустила петља... Ишли су неки, стежући задњицу ко да држе петодинарку међ гузовима... А Радојица изнутра гвирио кроз рупу, заосталу за отпалим чвором, и викао плачним гласом: „Шта је педери... Опрем добро... Мислите луд Радоица... Па ако сам луд нисам блесав“... И поче да пева из свег гласа: „Тесно ми га скроји нане... „

Време стало... Не зна се коме је црње, онима што напољу трупкају пред вратима ил` њему над оном рупом која киселином затвара носнице и зауставља дисање... Булумента никако да се растури, а он неће да изађе... Ударио тук на лук...

Дуго ми је требало да сазнам шта је то у ствари овај несрећник украо... Тек када сам доказни материјал видела и ја сам се насмејала... Ни мање ни више него камен... Један једини... Белутак за купус... И то баш из оног шлепра који је одређен да се главоњи вози за тротоар око викендице коју је тих дана приводио крају...

                                                              Нада Петровић

Мирослав Б. Душанић / Над/живјети смрт

Над/живјети смрт

                   Нади Петровић

из коријена свете перунике
с првом зраком сунца
истргнут је стих
ријечи непознате
тајанствен запис
склупчан и змијолик
за тумача сна и судбине

преплићу се прошлост
жеља за успјешно враћање
на извор-пут 
и ризик
изнуравајућег упокојења

уз отворен прозор
свод небески и очева башта
у свиленој марами 
брижно увијено
сасушено тијело скакавца
са огледалом
за под јастук спавача

док на постељи лежи
хладним знојем обливен

Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић / У међувремену празнина

У међувремену празнина

             М. Душанићу 

Отварам прозор и ослушкујем птице
(на дохват су руке, само што на длан не слете),
укорењена у сећања, у страхове, у туђе игре,
на земљи својој, а без прадедовског завичаја,
загледам путеве у талозима прве јутарње кафе,
у кечевима који другима испадају из рукава, 
одвојена од света, у међувремену свих времена, 
затварам прозор и својој сенци на зиду глумим песника
који уме да стави маску празнине преко маске празног зрцала. 

Нада Петровић

Dimitrije Nikolajević / Samorodan, izvoran pev

Samorodan, izvoran pev

I ova, druga zbirka kragujevačke poetese Nade Petrović, ponajvećma crpe teme i motive iz naše tradicije, folklora, predanja i umotvorina u saglasju i preplitaju sa savremenim i modernim senzibilitetom. Stoga se upravo po tome izdvaja iz hora kao samosvojan , posve osoben i aautentičan pesnički glas, pamtljiv i milouh. Ali bremenit i predačkom mudrošću koja spontano izvire iz same narodne duhovnosti i mentaliteta.

Delić recenzije Dimitrija Nikolajevića za zbirku „Raskućene reči“

Димитрије НИКОЛАЈЕВИЋ / КАД УМРЕ ЧОВЕК

КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен


                                                  Димитрије НИКОЛАЈЕВИЋ

Нада Петровић / Пандорине играчке

Пандорине играчке


Одабереш песму било чију
(Можеш и своју).

Прочиташ је неколико пута.

Дозволиш јој да ти уђе под нокте,
да ти у уста уђе и оголи јаук,
који понекад у себи наслутиш.

Тад испљунеш стихове.
Поломиш све своје и туђе играчке.

Завучеш се у Пандорину кутију
и заверенички ћутиш.

                                                                   Нада Петровић

Fotografija sa Pinteresa