Част ми је и задовољство да се мој лирски запис „Мрамор
камена“ нашао у последњем броју „Свитка“. Хвала уредништву.
Мрамор камена
Понекад се тишина усели у наше мисли и заузме
сваки делић. Нестану страхови, нестане нада, све нестане. Тело постаје пећина
без одјека. Неко би рекао глува пећина, али ово је више од немогућности чути,
од заливености воском ушних шкољки. Овде звук који постоји, али се не преноси.
Мелодија ћутања. Мрамор у камену. Нису узалуд говорили стари: Мраморни мук.
Ћутање камена.
Сретала сам велике песнике који ни реч нису
записали. Сваки покрет, поглед, додир им је била поезија. Памтила сам их по
различитости ћутања. Постајала свесна да постоји више различитих тишина него
језика, него људи који тим језицима исказују видљиво, спознато, препознатљиво.
Свако од нас у себи има по неколико тишина,
неколико ћутања, неколико мучаљивости. Доћи ће време када ћемо се по томе
препознавати.
Постоје дани када у туишини доносимо одлуке. Када
крећемо ка неком циљу од ког смо годинама склањали своје погледе, када
започнемо паковање буке у кофере које ћемо закатанчити и закопати у несећање,
када се као деца радујемо животу после живота, тој екскурзији у свет тишине.
Данас је такав дан. Дан у коме ослушкујем своје
безгласно дисање док пакујем страну по страну раније написаног. Док одвајам и
раздвајам, слажем, спремам за коричење.
Дан у коме кажем хвала свима који су ме
волели због онога што јесам и свима који ме нису волели због онога што јесу. Дан
који ми враћа дарове које сам успут, тумарајући по свеопштој буци, загубила или
заборавила. Дан у ком су сећања само снови који се можда и нису догодили на
јави. Дан у коме једино не желим да заборавим да све има своје време, и да у
свима време постоји. Време мрамора камена у ували где људска нога није ступила.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар