уторак, 09. мај 2017.

Нада Петровић / Зов кукувије



Зов кукувије


Нит ромори нит говори, но у згрчене дланове дува, сове дозива… По дану…По тмини… Кад ко чује и кад не чује…
Рамена полегла ко под теретом, а једино тишином притиснута… Звука ниоткуда сем тог трагања за кукувијом.. Оном истом што сваке године, на данашњи дан, на оџаку гнездо прави… За ноћ након које се дани по лелеку памте…
Зимоћа у кости ће да му се увуче, али у кућу не улази ко да не чује да га укућани дозивају…
„Птице су то селице… Од оџака до оџака се селе… Разболећеш се…Уместо ти њу, она ће тебе да убије“ варкају га ал никако да га преваре…Тако по виделу и по мрклини… тако по припеци тако по мрзлини.. Од расвита до смираја…
 Из промрзлих дланова све слабији зов се чује…

                                                                      Нада Петровић 

Нема коментара:

Постави коментар