понедељак, 29. мај 2017.

Нада Петровић / Одговори на непостављена питања




Одговори на непостављена питања

На коју то црту треба летвицу да ставе да не прескочим
Која је дубина она пресудна након које пуца плућна марамица
(Питам да зароним, бар два педља и дубље и даље)
Иза које маске да се скријем да не буде само отисак лица
Са које висине да скочим на ноге да се не дочекам
Колико себе да оточим да пресуши, да немам да дам
И да се све распрши као водена пара кад се промаја направи
Колико неко треба да је глув да не чује када се јавим
Сва та питања постављала јутрос са буђењем
Одговор стигао у току дана. Мера сам ја себи сама
Она која сабија ко у ступу сваки орган
Везује мртве чворове на венама све док се поглед не замути
Исцурео песак из пешчаника живота.
Све почиње из почетка, али почетак никако да се врати
Не постоји више ни трунка која би да по стаклу склизне
Смејем се гласно кад неког има, ко би могао, да наслути
И одлазим док смех ме, који је само шупљи одјек. у стопу прати
Док ми се сенке случајних џелата иза леђа ко јагањци близне.

Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар