понедељак, 08. мај 2017.

Нада Петровић / Тук на лук...



Тук на лук...


Сваког месеца неколико људи на дисциплинској... Последњи у низу за септембар је био Луди Радојица... Лопов коме нема равна... Сви га пљују, а нико тачно не зна шта је украо. Кажу да захваљујући таквима немамо повећање плате, да због таквих нема пара да се купи ХТЗ опрема, да такви уништавају напредак и просперитет...
А он... Он се, јадничак, преневољио, ни да бекне... Црвени, муца, мумла, бледи, руке му се тресу, сакрије се у клозет склепан од дасака , затвори врата и плаче... Ко дете... Понекад се чак до канцеларије чују јецаји...
Тесла, ноторна будалетина, прође крај клозета, песницом удари у једну од  извитоперених цоларица од којих је направљен плот без кваке и браве, и не само то, то му би мало но и  почне да се кикоће, а онда да се дерња, толико да се чуло у трећој улици, чак тамо где је некад била фонтана, док нису покрали пумпе и бризгалице: „Еј, Радоица, плачи, мање ће да пишеш“...“ Радојица, матор си човек треба да знаш, после јебање нема кајање“, „ Радоица, ако не пожуриш одо ти ја код жене да је зарадујем“, „Радоица, што си се мешао у њин посо, зна се ко овде сме да краде“.... А тад му досади да набраја ко нарикаче на гробљу, но скупи обе шаке око уста па повика ; Ра-до-и-ца-ааааа“, као да са брега на брег дозива... За то време са свих страна почеше да се испаљују салве смеха, према чучавцу над којим је Радоица ридао... И не зна се да л` се  смеју оном што дозива ил' оном што се не одазива... И би им смешно док их мука не притера... Али шипак... Изнутра закатанчено... Тесарска жица обмотана око ексера тарабаша би можда и попустила, ал Радојица подупро леђима, па не да ни макац...
Тог дана могли смо да се опростимо од норме и нормирања... За малу нужду и тако и онако, али за велику... Е, па то није за причу, јер велика нужда је велика мука за мученике којима је попустила петља... Ишли су неки, стежући задњицу ко да држе петодинарку међ гузовима... А Радојица изнутра гвирио кроз рупу, заосталу за отпалим чвором, и викао плачним гласом: „Шта је педери... Опрем добро... Мислите луд Радоица... Па ако сам луд нисам блесав“... И поче да пева из свег гласа: „Тесно ми га скроји нане... „
Време стало... Не зна се коме је црње, онима што напољу трупкају пред вратима ил` њему над оном рупом која киселином затвара носнице и зауставља дисање... Булумента никако да се растури, а он неће да изађе... Ударио тук на лук...
Дуго ми је требало да сазнам шта је то у ствари овај несрећник украо... Тек када сам доказни материјал видела и ја сам се насмејала... Ни мање ни више него камен... Један једини... Белутак за купус... И то баш из оног шлепра који је одређен да се главоњи вози за тротоар око викендице коју је тих дана приводио крају...

                                                              Нада Петровић




4 коментара:

  1. EEEE, tugo moja. Ništa se od onda nije promenilo.

    ОдговориИзбриши
  2. E, moj, Radoice! Što ne maznu šleper, pa da te bog vidi! Al' opet, kad ne može ovako, može bar onako. Pa ko ispadne grbaviji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Разнесоше целу фирму. Радојица сумњам да је имао параа купус да купи...

      Избриши