Nada Petrović / Kamena ptica u ruci kamene devojke

Kamena ptica u ruci kamene devojke

Možeš da kradeš, možeš da lažeš, možeš da ubijaš, možeš svih deset zapovesti da prekršiš i da bez problema uđeš u svetinju, ali ako imaš karmin na usnama ili parfem, makar i dezodorans, preporuka ti je da ne ulaziš. Možeš da budeš i bezdušna, ruke do lakata da ti ogreznu u krv i tuđe suze, vrata su ti širom otvorena, ali ako nisi maramom prekrila kosu, ako imaš suknju do kolena ili ti je suknja do zemlje sa šlicem da se ne saplićeš, a da tek ne pominjemo pantalone, onda ti upućuju molbu, koja liči na naredbu, a ne preporuku, da ne ulaziš.

Stojim pred tim vratima, imam ešarpu oko vrata koja može da posluži kao marama, ali sam u pantalonama i koža mi oduše blagim mirisom svežine. Dok čitam natpis vidim ženu koja skida džemper, zavezuje ga preko zadnjice, koja brzim pokretom, vlažnom maramicom, briše karmin sa usana, i sigurnim korakom kreće ka oltaru i ikonama. Vidim tu istu ženu kako, nakon nekoliko minuta, izlazi, razvezuje rukave, prebacuje džemper preko ramena, iz tašnice vadi neseser, i pre nego što izađe iz crkvenog dvorišta, na napućene usne nanosi debeli sloj jarkocrvenilog karmina.

Sve to vidim i nisam spremna da to isto uradim. Kada bih na taj način postupila, osećala bih se lažljivom kučkom koja se povinuje popovskoj naredbi samo da bi se u crkvu uvukla kao uljez, kao slepi putnik. Unatraške izlazim iz crkvenog dvorišta sa još jačim osećanjem da je moja vera u meni, van crkvenih pisanih pravila, da moj Bog ne traži da se u crkvi ponašam drugačije nego van crkvekog dvorišta, da me moj Bog ne tera da istinu pretvaram u laž, da je ovaj natpis koji sam pročitala, okačen levo od ulaznih vrata, još jedan način da se nametne volja za koju ne mogu da verujem da je Njegova.

Nekih pedesetak koraka od crkve je nadstrešnica-vidikovac. Hodam ka njemu uskom pešačkom stazom pazeći da ne nagazim na neku od razbijenih flaša kojom je vijugavi puteljak prekriven i na nekoliko koraka od te pokrivene izbetonirane površine zamalo da udarim u onu istu ženu koju sam maločas videla kako ulazi u crkvu. Ljubi se sa nekim, dok joj taj neko stiska dlanovima zadnjicu, onu istu zadnjicu preko koje je maločas džemper bio prebačen. Osmeh mi se vraća na lice čim sam pomislila da li je morala ponovo da skida karmin.

Nakon nekoliko koraka iz tašne vadim cigarete i upaljač. Dok dok duboko uvlačim prvi dim zagledam skulpturu koja mi je na dohvat ruke. Posmatram kamenu pticu raširenih krila u ruci kamene devojke. Čekam da kamena ptica poleti.

Nada Petrović