Selektivnim
zaboravom do Gebelsove istine
Da
li se iko više seća da su s jeseni devedeset i osme oslobađani kreveti u
bolnicama da bi, ukoliko dođe do bombardovanja, imalo gde da se smeštaju
ranjenici? Čisto sumnjam, sem onih koji su se direktno sreli sa tim problemom.
Ne
bih se ni ja, verovatno, setila da otac nije doživeo kliničku smrt, da mi nisu
tražili da kupim 9 boca neke mućkalice
koje će da mu izručuju na svakih 8 sati, da su mi preporučili da kupim samo
jednu, dve, najviše tri boce, jer pitanje je da li će da preživi, da to nešto
nije koštalo i to jedna jedina flašica skoro kao tatina cela penzija, da su mi
naglasili da je neophodno da svih devet terapija primi, da za to vreme ne sme
da ustaje iz kreveta...
Sutradan,
kada sam odnela treću bocu, nešto su se domunđavali pre nego što su mi bilo šta
rekli. Pomislila sam da nije noć preko leđa prebacio, da se sapleo, da je
potonuo. Međutim, nije bilo to, nego su mi rekli da ga šalju na kućno lečenje,
da je sve u redu, da im ostavim onaj infuzioni rastvor sa lekovima. Stajala sam
bez reči. Ništa mi nije bilo jasno. Videla sam tatu kako su ga smestili na
pokretni krevet i izgurali u hodnik. Mladi stažista mi je u prolazu to o
bombardovanju i slobodnim krevetima dobacio i skoro trčećim korakom se uputio
niz stepenice. Otac je još nekoliko meseci živeo, za to vreme nisu hteli da ga
prime u bolnicu iako se videlo da tone, sem četiri dana pred smrt, da bi ga
nakon nekih četrdesetak sati pustili kući, da umre. Kako je vreme prolazilo sve
više sam bila ljuta na sebe, kako to u vezi tog bombardovanja da poverujem, ko
bi to na mog oca jedva pokretnog, majku koja nije ni mrava zgazila, maloletnu
decu, na moju muku svekoliku bombe bacao? Ljuta što sam tamo nekom u laž
poverovala.
U
proleće devedeset i devete to više nije bila laž, to je bila istina, gorka i
surova istina. Kada su tada pomenuli Račak kao razlog, počela sam histerično da
se smejem... Koji Račak majku vam zločinačku? Koji Račak?
Pokušala
sam da podsetim ljude kada su prvi put čuli za bombardovanje, kada je to bilo i
koliko vremena pre tog Račka. Prepunjeni bespotrebnim informacijama i strahom
samo su me gledali. Činilo mi se da im je lakše da se ne sete, da im je lakše u
nametnutoj ulozi krivca nego žrtve. Da im je lakše bilo šta nego da prihvate da
su glineni golubovi... Neki su tada sami sebi mete kačili na jakne, na kape, na
ulazna vrata u domove.
Sve
je to sa jedne strane, a sa druge, da bilo koga pitaš ko je pratio neku seriju
da ti nabroji redosled dešavanja, prepriča radnju, hronologiju svega što se
preko TVa vrtelo ko pokvarena ploča, ne bi ni pomoćne likove preskočili, sve bi
umeli u tančine.
U
jednom od rokovnika tada sam zapisala misao: „Selektivnim zaboravom do
Gebelsove istine“ i stavila tačku. Danima, nedeljama, mesecima, dok su bombe
padale, ni jednu jedinu rečenicu više nisam zapisala.
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар