уторак, 09. мај 2017.

Нада Петровић / Бдење... Три песме


Бројање

Душа је тешка двадесет један грам,
измерили на кантару и апотекарској ваги,
на оној истој на којој се мери и отров и лек...
Кад је умирњао језичак, па ни горе ни доле да крене,
премерили изнова и из почетка,
као да проверавају време и место,
да л’ негде кочи сат, питали сенке по зидовима,
искривљене сказаљке по неколико пута вртели
око рђом нагрижене осовине...
... И записали на пергаменту, кожи, папирусу, папиру,
урезали у камене блокове и пећинске зидове
и слагали...
... Или нису добро видели,
или ово што ја имам није душа но суртук и баксуз
што притеже низ грбину к’о џак кад оклембеси...
Зајашило без самара и седла, у голе слабине удара,
упреда понаособ и засебице сваки пршљен,
хрскавицу, кључну и пубичну кост ломи,
откида од пупчане врпце, конопце спреда,
отвара дланове, пљује на жуљеве,
и подсмева се и подругује.
Осетио где је танко, па ме ту кида,
черечи дане без речи и на четворо разапиње,
покривку ноћног ћутања с голотиње скида,
церека се док кријем лице међ заврнуте рукаве,
најмање од свега посустаје пред руменилом стида.
А ја не знам куда и како даље,
обездушена од благодети неслободе
додирујем златне резе, окове и решетке,
не дајућ одушка себи тапкам у месту,
( важно је да у месту не стојим)
и бројим... До двадесет један и назад...


Срицање тишине
( Повод збирка Зид - Стојана Богдановића)

Сакривена од људи, од нељуди,
од себе...
Сенку оставила на кућном прагу
једино пса повела на кратком поводцу,
касније сам се ослободила и потрчала,
кроз траву која је некада била пут,
кроз коприве баш онде где је мајка
прстима расађивала љуте паприке,
кроз грање се провлачила,
посматрала кују како њуши ваздух
како ме по траговима прати,
а баш сам хтела да се изгубим.
Од гласа се не можеш сакрити,
допре дозив, нит знам кога нит зашто,
разгрну лескове гране и пронађе ме на коленима
како сакупљам празне орахове љуске и пужеве кућице,
како их на гомилу слажем мрморећи бајалицу
коју сам као дете чула у сновима.
Пратиља ме ухватила за руб мајчиног прслука
и вукла узбрдо истом снагом којом сам се ја
низбрдо одупирала да ме не одвуче,
подсетила ме како сам ја исто тако, некада давно,
мајку у сутону, али то је нека друга прича...
Уђосмо у двориште постранце
кроз одшкринуту капију,
она отрча до кућице,
а ја застадох загледана у Зид....
Ево и сада, а свећа дана се тули,
седим на прагу, никако да уђем,
загледам фасаду, тражим кључ,
и ослушкујем....
Сенка на Зиду миче устима
а ја сричем тишину...


Над/живети живот
(Одзив на песму Над/живјети смрт Мирослава Б. Душанића)
Проћи кроз циљ не значи стати,
нити се предати нити посустати,
можда убрати свету перунику,
нити прстију и снохватице чворовати
и сањати још једна врата која се отварају,
још један пролаз до зачаране спирале
којом се спуста до дна и диже у висине,
онде где ће сновиделице сунчевим зрацима
да оките бисером круну краљу над краљевима,
и да ми покажу како је лако живети међ живима.

                                                Нада Петровић

Нема коментара:

Постави коментар