Нада Петровић / Душа на ивици заборава??!!

Понекад налети неки статус (најчешће афоризам) или стих (као у Ракићевој песми Мисао) у ком се помене ДУША. У живом разговору не сећам се када је последњи пут неко рекао ту реч. Током целог школовања ни једном једином реченицом душа није поменута.
Некада давно, док је свест о души био свеприсутна, лакше је могло добро од злог да се одвоји. Било је довољно своју душу питати и по души делати.
Све чешће, како године пролазе, постајем свесна да сви не видимо на исти начин боје, да не чујемо на исти начин звукове, да не реагујемо истоветно на истоветне додире, да на исти начин не доживљавамо мирисе, да нам се укуси разликују, и да сви дубоко у души верујемо да смо у праву.
Е, кад рекох дубоко у души онда схватих да душа има дубину. Ако постоји дубина онда постоји и ширина што је дефинише као вишедимензионалну. Пре неколико година прочитах резултате истраживања у којима се дефинише да је душа тешка око 21 грам, значи има и тежину. Све чешће се срећем са чланцима из квантне физике где се помиње да је душа енергија. Присећам се лекције из нижих разреда осмољетке како су нас учили да се енергија једино никад не губи и никад не нестаје.
Ако је све баш тако онда је ДУША једино што треба да негујемо и у шта треба да улажемо, јер знање се заборавља, тело постаје пепео, емоције долазе и одлазе, свест бљесне па нестане, мисли су несталне...
Да ли је реч ДУША ( и не само реч) на ивици заборава?

                                                            Нада Петровић

Мисао

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала, —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи.

Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла...

Милан Ракић