Nada Petrović / U međuprostoru

U međuprostoru 
( Odziv na pesmu “U međuprostoru” M. B. Dušanića)

Na zidu nacrtan prozor,
u njemu brdo prekriveno bagremom u cvetu, 
orahovim granama na kojima vise mrazom ispijene rese,
pocrnele, koje se probijaju kroz lišće i kratkovidost.

Odnekud se čuje cvrkut i kukurikanje,
odnekud dopire lavež pasa,
odnekud zapljuskuje tišina sve to,
odnekud, ni tamo ni ovamo, razapelo se ćutanje,
kao paukova mreža iz koje nema izlaza.

Sve je u sobi belina sem tog zida,
i stolica i sto i listovi istrgnuti iz rokovnika,
i pod i plafon, i svetlost iz skrivenih svetiljki belinom bode,
jedino je maleni ključ boje mjeda,
(neko bi na ovo dodao boje mesinga),
taj ključ do slobode,
koji leži u otvorenom dlanu.

U međuprostoru,
na pola puta između očiju i priveska na ključu,
u obliku mastionice i naliv pera,
strah od ostajanja u ovom prostoru,
još veći od izlaska iz njega,
čitam deo pesme M. Dušanića:
“И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени”,

I iznova sričem slogove,
u njima tražim nevidljivu ključaonicu na obali jave,
za izlazak u prostore u kojima će ovo ovde i ovo sad
biti vrtložna matica još jedne noćne more
iz koje ćemo, zaboravljajući sopstvene strahove,
zahvaljujući pesmi koja je iznova pojas za spasavanje,
još jednom, zamahnuti mastiljavim perima i isplivati.

Nada Petrović