Укупно приказа странице

среда, 3. мај 2017.

Nada Petrović / Katanci i kandža



Katanci i kandža



Nekoliko godina unazad merkam i birkam katance... Jedni su mali, drugi veliki, trećima se ljušti boja ko da su se bez pripreme sunčali, četvrtima jezičak škripi, petima... i sve tako redom.... „Lošem K i D smeta“  nekada su govorili, posle su to promenili na: „Za dobru svinju nema loša splačina“, posle su opet menjali, al’ ne mogu da se setim kako beše... Pritisle godine, inflacija, devalvacija, sanacija, stimulacija, organizacija, Kurta i Murta, knjižice i Knjižice, Irak, Libija, Sirija, Požega, Požega... Beše još nešto al’ nikako u pamet...
Nadam se da sam do sada bila jasna i da ne moram ponovo ovo da ponavljam, a ako budem morala pomešaću one što su nas bombardovali sa prijateljima, prijatelje sa onima koje nije politički korektno da pominjem... Ma, čudo je kad te lupi krštenica pa požuti, a ti bi još malo da se busaš u grudi junačke i da budeš... Šta bre beše treba da budeš?
Nego, da se ja vratim na katance. Nađoh jedan, ko puslica, ko svilena bombona, ko dobitak na lotou. „Ali šipak... Nešto ipak tu ne štima“... I drugi se dosetili pa svoje katance nakačili tako da nije mogla ni igla da se provuče na ogradi... A nije samo to... Kako ću ja jadna ovako zaboravna da ga pronađem posle i otključam ako se pokajem? Nema šanse, vidim. Bem ti sitno trunje zar i tu treba da me lupi to "nema šanse"... Jes da sam poznata po tome da se po nepisanom pravilu, kad god ruku pružim, za truo plot uvatim, al’ bre dokle će to da traje? Znate ono: „Ja bosiljak sadim meni pelin niče?“...


Šta sam tela ono da vam kažem?... Ahaa... Vidim ja nečastivi odneo šalu. Približava se vreme da idem.. Kako ovo još malo živuckanja da preživim ako i ja bar jedan ne nakačim? Po čemu će, ako ne po katancu, da me pamte? Sve ti ja tako sebe preslišavam. Kad odjednom Eureka, puče mi film. Setim se slamke spasa... Skoknem galopom puža do prve prodavnice i kupim lavlju šapu li je kandžu li je ni sama ne znam kako se vabi. Iznajmim nabildovanog koji gura kolica i klaj-klaj dogurasmo do ogradice koja se svim silama trudi da uvrne mostić ko Marko Kraljević suvu drenovinu...
I... Šta I? Evo vam slika pa sami vidite. Ako koza laže rog ne laže. Kad pomenuh rogove, gde li se onaj moj zaturi? Lepo sam ga ostavila na klupici dok se ne vratim. Jes vala na klupici, al na kojoj? Eto i to sam zaboravila al’ ovaj moj katanac ima da zapamtim.



                                                 Nada Petrović



1 коментар: