Osvrt
Milijana Despotovića
Odgurnute
govore reči
Nada
Petrović „ Igraači i igrčke“
Poezija
stvara pesnika a pesnik je njen zapisivč, posvećenik dubokog uverenja „da se
poezijom može osnažiti, rekonstruisati i sačuvati život“. Stečeno i isčezlo,
ali i sputano, ima svoju paletu u poeziji što govori o prisustvu belega i ureza
u vreme, vreme realnosti i fikcije. Uslovljeno je tako prisustvo i u drugim
okolnostima kada „Igrači i igračke“, kako to poetički vidi Nada Petrović,
rasklapaju realnosti čineći svet sasvim virtuelnim, pa se pesnikinja oseća „kao
piun/ u rukama sudbine“. Da li samo sudbine?
„Igrači“
( prvi ciklus) igraju igru i svi bi da postanu „veliki igrači“ a tu skarednu
titulu ima samo jedan od njih, ostali postaju igračke nesvesni na početku šta
ih čeka na kraju i da su početni horizonti samo ulaznica kojom se kreću ka „začaranom
krugu“. To je taj „virtuelni svet“ u kome svi živimo u godinama koje su nam „pojeli
skakavci“. Samo izgleda da ovi skakavci „žive“ duže od kornjača.
Ono
što je vidno u poeziji nije uvek nama u običnom pogledu, zato poezija nastoji
da kroz pesnika progovori i ukaže na „igrače iz senke“, na žonglere u „praznoj
sceni“. Krajnji cilj, nesvesni cilj tih igrača je praznina, biti srećan u
praznini je šizofreno stanje a to je, zapisaće pesnikinja Petrović, već „ neka
druga priča“ kada osmeh „lagano umire“ pa u životu i poeziji sve postaje
preozbiljno.
Kao
i svaka predstava, tako i one virtuelne imaju svoju predpremijeru ( ciklus „Igre“)
čija je poenta u ovoj sentenci: „Publika će dobiti predstavu koju zaslužuje“.
Ovde pesnikinja ne isključuje, dakle, ni odgovornost „publike“, ali ta
odgovornost se teško opire igračima iz senke koji stalno isturaju svoje naivne
podanike kao izvršioce krvave igre:
Logika tu nema šta da traži
sve je osećanje i mastilo
-------------------------------
Putujemo u susret znanim
osećanjima gubitnika u pokušaju
da se približimo vremenu
u kom su snovi java koja će tek
sa našim nestajanjem i sama proći.
Ovde
pesnikinja Nada Petrović otvara pitanje pravde kao ideje, je li ona dostupna
ili nije, ili nam je dosuđen „rulet“ i „vosak u ušima“. Znamo da je ideja
pravde vekovima građena i usađena u svest našeg naroda, rasla je iz dana u dan
a usled dugotrajne nepravde koju su nam donosili osvajači, učesnici velike igre
smrti. Zapravo, to je drsko „kockanje“ sa životima ljudi, ritual čija su
pravila poznata i nepoznata, sve do prihvatanja igre u kojoj se žmurilo da bi „pre
početka igre, gubili“. Tako su nas, kaže pesnikinja, „pretvorili u žetone“ i
boje prepodobili svojim , izgubili smo svoje obeležje i moć da bar svoje
slutnje tumačimo: „Igračke koje su nam
doneli / sa kojima smo se igrali / i čiji su delovi razasuti / pod našim
nogama, / ispod kože dlanova,/ u suzama, u očima, u grobovima.“
To
je ta „prljava igra“koju pesnikinja vidi kao infantilnu. I kroz ironiju je
unosi u poeziju, verujući da reči traju duže od leptira koji takođe nisu lišeni
straha od lova i „sopstvene nemoći“. Ovde je „reč o nesvakidašnjem poetskom
govoru, o jednoj odista osobenoj lirskoj liniji (...) pevanja koja ima duboke
korene u našem bitisanju, knjiga nosi specifikum našeg narodnog govora, reč je
o metaforama koje se danas ne čuju tako često u našem pevanju, sve pesme su
iznad bilo kakve stereotipije (...) bez nje naša bi literatura bila siromašnija
za jedan odista osoben poetski glas“.
I
sami naslovi pesama u knjizi „Igrači i igračke“ prate niz elemenata igre koja
je sve osim ige, oni stahovito ispisuju našu nesigunost, stah, neizvesnost,
pitanje što se nešto zbiva i vodeći nas koz lavirinte pevanja, samo naizgled
lavirinte, pesnikinja zapisuje očiglednu ali i previđenu stvarnost, sa čije
brojanice otpadamo voljom vlasnika velikog laanca na kome smo nanizani kao „senke
koje ćute“. Da li ćute? Ovo su pevanja, ovo su „reči odgurnute“ kako bi uspele,
bar one, da preplivaju „velike vode“ i dokopaju se „lučine svesti“ jer na reči
više niko ne obraća pažnju, veliki igrač se okomio na telesa, zver juri telesa
a čovek reči doziva. Između ta dva pojavna elementa mora nadjačati reč, mora
pobediti poezija koja jedino može smiiti „prljavu igru“, mada pesnikinja
koristeći iskustvo vremena nije optimista: „Ništa
se ne menja / sem mesečevih mena i tišine.“
Knjigu
zatvara ciklus „Igračke“ koja sa prethodnima čini celinu kreativnog pristupa
jeziku, čija je uloga da i ovde diskretno ukaže na sveukupnost „životnog
otuđenja, da ljudski život sagledan u čovekovom veku, ništa drugo nije do
igrarija kojom ga osvetljava umetničkom snagom i voljom naša pesinikinja. Zna
se, naime, koja je igra u pitanju i ko su njeni igrači, a šta igračke“ svakako
za nas je najznačajnija „Balkanska igračka“, pa igračka zvana „Zaborav, do
čitavog pozorišta čija se scena prazni i počinje nama ( ne)poznata „premijera
iznova“. Sve su to Pandorine igračke i vreme koje u krajnjem prepoznajemo jer
je „sve po starom“. Ali u toj predstavi i „igračaka i igrača sve manje“, kao da
se sužava krug. A koliko do juče imali smo zamisao da stiže novo vreme, bajkovita civilizacija,
shvatajući danas da smo lišeni iluzije, da su progovorile zablude. S punom
svešću o tome i potpunom sociološko-duhovnim očišćenjem, pesnikinja Nada Petrović
je ovu knjigu svela na „otvoreno pismo“ čiji je vapaj pauka iz tuđe „razapete
mreže“: „ Vratite mi snove od kukurune svile!“
Pesnikinja
Nada Petrović se budi u svom svetu koga stihom i svešću prosvetljava, ona je
poverenik jezika i korena roda koji je ovde razlučio sve igre ali te ritmove
nije lako preseći. Ova uskovitlana pesnička (ne)saglasja, poput čaranja,
odlučno putuju u svoj pamtivek. Njega će, valjda jednom, razumeti sile vasione,
ako kojim slučajem postanu čuvari sveta pa će one, kako je to pevao Stanislav Vinaver:
„Prejaditi bol na bol.“
Milijan
Despotović
12.
novembra 2014.
U Požegi
