Нада Петровић / У бунилу несна

У бунилу несна

Не дајте

Да нам камен однесу

Душа ми под њим снева

Сама сам у бунилу несна

Док међаш моје снове пева

И нариче

Сва имена наша,

И набраја

Где смо калемили

Пчеле ројили,

Где смо косили

И жито носили,

Коме надничили,

Коме на кулук

Или на мобу ишли.

Не дајте белеге

Да нам преломе

И ово мало сна расточе.

Омеђимо међаш длановима

Катанцима, резама, бравама,

Секирама , брадвама,

Жаокама стршљена

Затрованим бунарима.

У мени све је

И ништа није.

Више не памтим ,

Само слутим

Отров змије,

Мед маслачка,

Обзорје,

Сутон,

Густу маглу.

Ја сам крв

И сукрвица,

Ваздух и вода,

Луча и тмина,

Зверкама мајка

И човек међ зварима,

Живи креч

И кречно млеко

Што смисао разлама

И спаја,

Бршљен сам

И маховина сама,

Камен стамен

И понорница,

Птица злослутница

И жар птица

Усуд,

Суђеница

И судбина,

Праскозорје,

Глува ноћ

И ехо трубе

Што повечерје дозива.

Ја сам плен гоничима

И храна псима,

А и сама у хајци

Ко у сватовима,

Равницом из завичаја

Авети гоним,

Тражећи нашу међу

Иза које би

Раскућене речи

И себе да склоним.

                                                             Нада Петровић