Nada Petrović / Ugljenom protiv beline

Ugljenom protiv beline

Umorila sam se
od bljuzgavice i lapavice,
od zidova koji se urušavaju,
od tišine u koju se hvata svaka reč
da bi joj se otkinule i noge i glava,
da ne znaju kuda idu,
ni u koji odron udaraju,
od vaganja reči koje prećutkujemo,
još više onih koje izgovaramo,
od svega što bi a neće da se vrati,
od svega što će biti u talasima
kao kad kanalizaciona cev pukne
pa zapljusne put kojim se mili,
od nemilih i nedragih koji gvire
kroz ključaonice nezakatančene,
od senki koje nam senke prate,
od čekanja zaglavljenog
između dva nedolaska,
u procepu svih prošlih i budućuh dana.

Umorna od praznih pisama,
praznih reči i misli,
od nenadanja,
od tihog umiranja.

Došlo je vreme da utulim svetlo na kraju tunela
daskama gusto zakujem rezervne izlaze,
spalim namenska sećanja,
za ugljen kojim ću protiv beline.

Vreme je...

                                                                      Nada Petrović

                                                                             Nada Petrović