недеља, 26. март 2017.

Нада Петровић / Не тешите ме

Не тешите ме


Плачем, па шта?

Не тешите ме,
не објашњавајте да је то ништа,
да ће проћи,
да има и горих ствари...

Не постављајте глупа питања,
можда вам се неће свидети одговори,
можда ћете због њих и сами заплакати...

Не говорите како ме разумете,
како је и вама тешко,
можда и теже...

Не ходајте на прстима као да је мртвац у кући.

Не тискајте се уз мене и не лепите сенке на моју,
не будите ни у суседној соби...

Изађите на улицу, крените на било коју страну,
утишајте уличне свираче и пијанце.

Читајте наглас на неком другом месту,
ћутите што даље од мојих ћутања .

Не шапућите као да сте чули за болест која се не лечи
која ми изједа дане,
оставља мало простора за маневрисање.

Не покушавајте да ми скренете мисли,
да одвучете пажњу,
да ме вратите на почетак.

Речи нам умиру.



                                                                                Нада Петровић



Нема коментара:

Постави коментар