Nada Petrović / Međ’ tuđim belegama

Međ’ tuđim belegama

Pođeš, padneš, ustaneš, kreneš, klecneš,
kažeš sebi dosta više,
tražiš oslonac, 
okrećeš se,
obrćeš se,
obazireš,
i iznova sa štapom ko sa trećom nogom
pođeš, padneš, ustaneš, kreneš, klecneš,
promrmljaš, progovoriš, opsuješ, krikneš,
dohvatiš još jedno pomagalo, bilo koje,
otvoriš kapiju da uđeš, da budeš svoj na svome,
međ’ tuđinima, ko međ’ svojima,
međ’ piscima, međ’ pesnicima, međ’ rečima,
i iznova ko da ti je prvi put
pođeš, padneš, ustaneš, kreneš, klecneš,
odustaneš, dobauljaš do svog praga,
sedneš k’o čovek i gledaš
kako ka tebi nepomenka- čuvarkuća plazi,
pa ti milo, pa ti drago, pa ti arno,
sve se nadaš nemuštom jeziku
i ćutanju koje je početak i kraj
koje je spoznaja istine
da je svaki korak međ’ tuđim belegama
još jedno padanje, ustajanje, klecanje,
sve dok ne otkriješ vekovnu tajnu
da su najbolje pesme oćutane
i vraćene u nepostojanje.

Nada Petrović