Milan Đurašinović / Poezija u igri privida i suština

Recenzija za knjigu „Divlja trava“... Pesnik i književni kritičar Milan Đurašinović

Poezija u igri privida i suština

Povodom pesničke zbirke „Dodiri“ Nade Petrović izneto je mišljenje koje se aktuelizuje upravo s pojavom njene nove knjige „Divlja trava“ kao verodostojna ocena da pesnikinjino delo ne ide sa konvencionalnim tokovima savremenog pesništva. Ono se ne upoređuje sa ovovremenim pesničkim naraštajem ne zbog odsustva modernog senzibiliteta, već po svojevrsnom insistiranju i istrajavanju na formulama mitskog i obrednog izražavanja ličnog osećanja života i opšteg iskustva. Po svojoj prirodi intimistička i ženstvena ova poezija podrazumeva poseban svet i senzibilitet sa tajnama i zagonetkama za čije otvaranje ne važe standardni ključevi poimanja.

Nada Petrović je pesnikinja koja ide izabranim putem, mimo magistralnih pravaca savremene poezije. U tom svom opredeljenju ona podiže orginalnu tvorevinu, jezički utemeljenu, impresivnu i sa značenjskom vertikalom. Njenu poeziju ispunjava najčistija osećajnost, svojstvena posebno ženi, i tek oštra misao i delikatna osećajnost zajedno čine veliku individualnost ove poezije.Uz to, poezija u ovom književnom delu je čista do spontanosti i odlikuje je, naročito, velika dubina i neposrednost. Ovde je na delu pejzažna lirika i poezija iskonskih osećanja, magije, čaranja, idile, ali i rezignacije i paradoksa postojanja. Penikinja, kako bi rekao Česlav Miloš u jednoj pesmi, „ne srami se običaja naših zavičaja“, nego, naprotiv, poseže za obrednim i prvobitnim oblicima pevanja i rezonovanja. Ona diskretno, po svom unutrašnjem pravu, istražuje mitska bića i senovita mesta, začarane prostore i dela drevnih veštaka, antropologiju prošlosti i čovekovu psihologiju danas.

Premda je njena poezija onirički elementarna, hipersenzitivna, pitoreskna i plastična u detaljima, ona uspeva da ljudsku sudbinu i suštinu sažme u jasne slike i znakove, oblike i imena koji ostaju da se prepoznaju i izdvajaju mimo drugih postulata i pesničkih ostvarenja.

Može se sa sigurnošću tvrditi da su san i imaginacija  sa psihološkim arhetipom izvestni podsticaj jednog jedinstvenog zvuka koji nose sve pesme Nade Petrović. Otud njihova metafizičnost i lišenost svake poze i konvencionalnog lirskog štimunga. Nada Petrović po  književnoj poetici pripada krugu i redu pesnika koji drže do tradicije i baštine. A baština je, u biti neprekinuta veza koja postoji između ljudske jedinke i transcedetalnog sveta. Na toj relaciji poetesa dolazi do obilja umotvorina na tragu slovenskog i srpskog predanja. Naime, pesnikinja u nedostatku konačnih odgovora na pitanje „ko smo, odakle smo i kuda idemo“ koristi se mudrošću najstarijih podataka, ali tako što tu retku mitologemu dalje oplemenjuje svojim iskustvom. U ovim pesmama pesnikinja učestvuje u večnoj igri privida i suština često sa naglim upadima u divlju zbilju, tradicionalni stereotip ili folklornu fantastiku.

Pesnički senzibilitet superioran intelektualnom akademizmu, duhovnu radoznalost zadovoljava lepotom reči retkih oimpresija i asocijacija, mitskih figura i neodgonetnutnutih metafora.

U pesmi „Suva munja“, odveć karakterističnoj za pesnikinjino delo, lirska junakinja svoj tegobni položaj i životnu ugroženost prepoznaje u napadu „smuka“ što je „ odozgo crn, po trbuhu žut“, koji „ suvu munju u nedrima oko rebara uvija“, dok ona ispija „zadnju kap njegovog otrova koji leči i leka koji ubija“. I dalje slično navedenim stihovima u „Nadnici“, „Tamnici“, „Brodu“, „Ljusci“, „Kalemljenoj suzi“ i nizu  drugih pesama odvija se dramatični sukob između pesničkog subjekta i sila sveta, svesti i instinkta, smisla i besmisla.

Jezik stvarnosti i fantastike i jezik poezije prožimaju se u stihovima Nade Petrović obrazujući na taj način mnogostruke planove pesme i istovremeno otvarajući njenu enigmatsku višeznačnost. Pesme u knjizi „Divlja trava“ nastaju u postupcima simbolizacije figura i bića i literlizacije realnosti i pokazuju da je Nada Petrović bitna pesnikinja egzistencijalne strepnje i metafizičke prazmine u savremenoj poeziji.

                                                 Milan Đurašinović... 2004. godina.