Nada Petrović / O psovkama, poganim rečima i galatenju

O psovkama, poganim rečima i galatenju

O psovkama sam ponekad ponešto zapisala u svojim dnevničkim zapisima, nešto od toga je i objavljeno u članku „Dresiranje psovke“, pre trinaestak godina u „Savremenuku +“. Dnevnik koji sam vodila u Rusiji i koji traži mogućnost da bude objavljen nafilovan je psovkama iz živog govora ljudi kojima sam bila okružena, i psovkama i poganlucima i kletvama, galatenja je izuzetno retko bilo, verovatno zato što sam bila jedina žena u građevinskoj operativi, a galatenje je usađeno u govor žena više nego muškaraca.

Hteli to da priznamo ili ne okruženi smo psovkama i psovka je deo našeg govora. Psuju stari, psuju mladi, psuju deca i odrasli. Psuje se na sve strane i psuje svako. Psuje se i ono što treba i ono što ne treba. Stranci prvo naše psovke nauče. Ponekad je psovka način govora, drugi put poštapalica i uzrečica, treći put tek onako po principu: Govorte usta da ne ostanete pusta.

Negde sam pročitala da je psovka nastala uporedo sa rečima i da će trajati sve dok jezik istrajava. Psiholozi tvrde da (i to sam pročitala usput puneći glavu beskorisnim informacijama) je psovanje, iako ružna navika, način da se oslobodimo agresije i straha. Psuje se i ono što na psovku ne može da odogvori, psuje se kao pretnja, psuje se i ono što se voli kao i ono što se ne voli ( Nikad ne čuh da neko Đavola opsuje a hleba, Boga i svetinje na svakom koraku).

Ono što sve češće primećujem je da su nam i psovke postale suvoparne, grube, pogane i da su prilično nepismene, da se svode na vulgarnosti koje se ponavljaju, kao sa izgrebane gramofonske ploče deo refrena, koji sam za sebe ništa ne znači i da najčešće imaju potrebu da nekog emotivno povrede. Takve psovke mi liče na silovanje moždanih vijuga, na bahatost i nemoć. A sećam se nekih psovki koje su bile nešto drugo, koje su umele da oplemene naš jezik, da pokažu svu mudrost i umnost čak i u trenucima kada se gubi razum, pa se izgovore.

-          „Kolumbo bem te radoznalog“ grafit za vreme bombardovanja.

-          „ Bem ti dve prikolice pšenice“, psovka u kojoj se ne zna da li je teže onom što psuje ili onom što je opsovan. Ovo je jedna od najtežih srpskih psovki kojoj jedino može da parira: „Bem ti sitno žito“ ili „Bem ti trunje“.

-          „Bem ti džam“, psovka koja je do skora preživela iz turskog vremena, a koja je sada, koliko vidim, nestala,  psovka gde se nikad ne zna da li se psuje prozor (džam) ili džamija.

Da, nekada davno su se i psovke prenosile s kolena na koleno, ali sada je drugo vreme, vreme gde počinje da vlada savremena komunikacija, a ona negira tradiciju, a hteli mi to da priznamo ili ne i psovka je tradicija. Sada u živom govoru najčešće se čuje „Jebi ga“ a na netu može da se vidi skraćenica JBG, a to ne mora da znači ništa, a može da označava sve. Kako je krenulo uskoro će jezik da nam se svede na poštapalice, skraćenice, slogove, možda slova, a pisanja na znakove slovne i znakove interpunkcije.

Ali da ne dužim sa psovkama, nekada ću im se vratiti, ili će, ako nešto od onoga što imam napabirčeno i zapisano, pokupljeno iz narodnog govora, neopterećeno raznoraznim rečnicima i govorima visokoumnih koji najčešće ćute kada treba nešto pametno da se kaže, kada nam je potrebna smernica i uputstvo kuda i kako dalje, vratiću se ako se ukaže prilika da nešto od zabeleženog ugleda svetlo dana.

Sada ću pokušati da dotaknem nekoliko drugih i drugačijih sklopova reči koje najčešće nisu psovke iako ih mnogi sa psovkama poistovećuju.  Pokušaću površno da ukažem na taj deo jezika i način kako ga ja razumem, jer ako krenem da razvijam priču onako kako mi se sada u mislima manta ovo će prerasti u nekoliko desetina strana, a to mi nije namera.

Postoje reči koje se poistovećuju sa psovkama, a one to nisu. Pre bi se mogle nazvati „pogan“. I čim zapisah ovu reč postaje mi jasno da reč pogan zaslužuje mnoogooo više od nekoliko rečenica ili redova. Počevši od stvarnih i prenosnih značenja koja su postojala pa stigavši do poganca (miša). Opet, evo još jedne reči koju je potrebno izdvojiti i samo o njoj pisati i verovatno ću i njoj da se nekada vratim i da joj posvetim dovoljno vremena i prostora u svojim pisanijama. Sada ću samo nekoliko pogani da ispišem tek da se nasluti o čemu ja to ovde „drobim“.

-          Uvatiš me za *urac.

-          Mrš (ili nosi se) u pi*kumaterinu.

-          Sviranje ku*cu.

Pored psovki i poganih reči postoji i galatenje. Za galatenje se najčešće može pročitati da ima značenje: ružnog govora, prljavosti, poganosti. Ne prebirući po rečnicima i ne tražeći šta je tamo zapisano ovde ću ispisati tek nekoliko galatenja koje sam kao dete čula ( da ne bude zabune i da mi neko, opet, ne prigovori da je to samo lokalizam i da nije bilo rasprostranjeno, ovo sam kao dete čula i u okolini Kragujevca i u okolini Aleksinca, i u okolini Leskovca, kao i u okolini Crne Trave... Možda još negde ali vreme prošlo i beskorisne informacije su mnoga sećanja zatrpale).

-          Jedi go*na ( najčešće)

-          Izeš mi krv iz pi*ku ( čergarka odgovorila na pretnju svom mužu kotlokrpi).

-          Se*em ti se u usta. ( poganije od prve pogani. Ponavljam: da bi se ovo još bolje razumelo trebalo bi razjasniti reč „Pogan“ iz svih uglova: kao pridev gde može da znači: nečist, prljav, uprljan, neopran, gnusan, ružan, gadan, nagrđen, sramotan, pogrdan, opak, nepristojan, prost, bezbožan, pokvaren, podmukao, opak...  ,imenicu ženskog roda sa značenjem: gad, nečist ( Đavo), izmet, nečistoća, prljavština, pokvarenjak, zao čovjek, bezbožnik (na to ukazuje i reč paganin) kao i glagol poganiti koji ima značenje isprljati izmetom- otuda i ono miš poganac koji svojim repom raznosi izmet i boleštinu). Ljudi koji pogane  su oni koji prljaju, kaljaju, blate, obeščašćuju... I još samo da pomenem da je ova reč – Pogan deo mnogih toponima koji postoje u Srbiji, Rumuniji, BIH, Hrvatskoj, Albaniji...)

Nekada davno žene nisu psovale, sem onih najstarijih koje su svi poštovali, pred kojima su se svi klanjali i u ruke ih ljubili. U to davno vreme muškarci nisu galatili. Bezobrazne reči tada se skoro nisu ni upotrebljavale, a one koje su bile u upotrebi nisu smatrane bezobraznim. Nije bilo ko sada kada strana reč za polni organ, i muški i ženski, nije bezobrazna, a naša jeste, iako isto označavaju i isto znače. U to davno vreme bilo je sramota da se psuje i galati pred mlađarijom i starinama. U to vreme se znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Znalo se dokle se može i dokle sme. Znalo se ko se na kućnom pragu, ko u pola dvorišta, a ko se na kapiji dočekuje. Znalo se kome se nudi hleb i so, a kome „put i komat“ ( „put i komat“ je ispraćanje u beli svet samo sa komadom hleba). Znalo se i kod koga se ide na mobu i kod koga na kuluk.

Mnogo toga se tada znalo, a usput se zaboravilo, izbrisalo, ustuknulo pred pomodarstvom i pametovanjem. Oni koji sada znaju ili veruju da većina zna pa to ne zapisuju ili nemaju kome da kažu da zapiše, ako su nepismeni. Ja, pokušavam ponekad za ponešto da ostavim trag, za nešto što verujem da je na ivici zaborava. Pokušavam svesna da je u „Sto sela sto adeta“ (Adet =Običaj, ustaljena navika, tradicija) i da će se uvek neko naći ko će reći: „Nije tako nego ovako“.

Molim sve one koji nešto na ovu temu znaju da dopišu, a da ne pokušavaju da isprave ono što sam kao dete čula od ljudi koji su krajem pretprošlog veka ili početkom prošlog rođeni i koji su bili dovoljno dugoveki da požive i da govore dovoljno glasno da mogu da ih čujem i poslušam.

(PS:Hvala na čitanju. Ukoliko je ovo dovoljno zanimljuvo potrudiću se još ponešto na istu temu da zapišem, dopišem, objavim.)  

Nada Petrović