четвртак, 30. март 2017.

Нада Петровић / Грађевинац на промоцији




Грађевинац на промоцији


Две три године пре бомбардовања Србије радила сам на градилишту „Нове пошта“ у Крагујевцу... Говорили су да је у том тренутку то највећа инвестиција на Балкану а међу највећим у Европи... Једном сам поменула да је тих дана све што имамо и поседујемо највеће, на шта су ме они који су то чули засули погрдним речима... Касније сам навикла да такве ствари не говорим пред мушкарцима, а још касније одвикла сам се да о тим темама говорим и пред женама...
Седела сам сатима у контејнеру у ком је било десетак степени више или мање него напољу, тако да сам лети била као у релни, а зими као у замрзивачу у ком је термостат подешен на најјаче... Неколико пута дневно сам излазила да  попишем одрађено, да измерим и премерим, да проверим... Блато се подразумевало, као и туцаник на прилазима, као и бунтови арматуре и гомиле оплате око објекта... Е то што се подразумевало натерало ме је да са високих штикли улетим у цокуле, да ми фармерке буду обавезне, да су џемпери дугачки скоро до колена...
Од јутра до мрака на градилишту, без дана одмора, без могућности да било где одем, а да се осећам добро у тој гардероби... И због тог неосећања доброга пропустала сам све што се могло пропустити, од концерата, предавања, па све до промоција... Међутим, одлучим једном да ипак одем... Долазио је познати писац из метрополе  који ми је неколико месеци пре тога узео рукопис да напише рецензију за збирку песама...


Стигнем скоро сат раније у салу, седнем у трећи ред од позади... Набацим преко колена ранчић, оно врата ставим неку бижутерију која је личила на упредене сребрне ланце са куглицама, у ствари није само личила него би ретко ко могао да препозна да није оргинал... Намажем благо, најблаже што може кармин, очешљам косу која је падала преко рамена, па је мало растршим да не буде под конац... Саму себе убедим да нисам упадљива... Али врага нисам... Наиђоше неке фине госпоје чији су само шешири били скупљи од моје целокупне гардеробе... Ма што наиђоше ни по белаја, но не хтедоше да седну на једина празна седишта којима сам била окружена... Дошаптавале су се, мрштиле, очима показивале на мене, коментарисале како ми ту није место, како се у фармеркама само клошари појављују и то онда када хоће да се огреју...
Направила сам се да не чујем... Разбашкарила преко два седишта, у ствари на једном сам била ја, на другом мој ранац, а касније сам извадила и роковник где сам уписивала све и свашта, од требовања за посао до забелешки за своја писанија и на трећу столицу ставила...
Нисам могла да видим, али сам осећала њихов шок када ме је писац због ког је промоција организована, загрлио и честитао на одличној књизи, дајући ми потписан оргинал рецензије... Успут је позивао своје госте да ме упознају и скоро наредио да не одем пре него што седнемо негде и уз кафу се испричамо...

Шта је даље било ма није то толико важно да би се сада о томе распредало... А сетих се овог дана само из једног јединог разлога и то зато што сам јутрос на yutube-у чула неку госпоју која коментарише како су они са иштопованим гаћама необразовани... Баш сам се слатко насмејала јер ме је подсетила на једну од оних напирлитаних која је стајала све док је промоција трајала и успут цупкала у штиклама као да на ексерима тарабашима стоји...


                                                                          Нада Петровић 



2 коментара: