Nada Petrović / Slučajni susret

Slučani susret

Svi su govorili da je Marko bio dobar čovek, pa je i ona to isto ponavljala kad god je morala pred drugima ili kada bi htela sebe da uteši. Svi su toliko često govorili da su svi pijanci dobri ljudi sve dok i ona sama u to nije poverovala. Ubeđivala je sebe da su oni u pravu, a ne ona, čak i onda kada joj se činilo da više nije umela da rasprede niti dobrog i zlog koje je primećivala da su kod njega upredeni. Svi su pokušavali da je izmene, da postane kao sve one koje su bile u njenoj blizini i čije je ponašanje pa i garderoba ličila kao jaje jajetu. Dugo je sebe prisiljavala i isto toliko dugo se opirala ali je, ipak, na kraju popustila i počela da se menja i da iz dana u dan sve više liči na ispranu krpu kojom se briše pod ili od koje se obrišu cipele pre nego što se u kuću uđe.

Posmatrala sam tu ženu sa ožiljkom preko leve polovine lica, kojoj nisam čak ni ime znala, koju sam desetak minuta pre nego što je progovorila, sasvim slučajno, pitala koliko je sati prislanjajući svoj ručni sat na uvo, u pokušaju da proverim da li kuca, kao da ću na takav način da saznam da li je tačan ili... Njen glas, kao iz automatske sekretarice, sklapao reči u rečenice „Vreme nije važno. Mi smo ti koji mu pridajemo važnost“.

Sela sam kraj nje, na klupi sa koje se zelena boja ljuštila i otpadala na betonsku podlogu autobuskog stajališta. Misli su mi krenule kolotečinom. Preplitale se jedne sa drugim počevši od toga  da autobus kasni stigavši do predosećanja da će tamo negde tamo neko nestrpljivo da me čeka sa raspakovanim poklonom u dnu džepa, stalno, u strahu, obazirući se da slučajno ne ugleda poznato lice... pa stari su ga učili da je on gospodar situacije, da je njemu kao muškarcu sve dopušteno, da je na ženi da trči za njim ako hoće da bude njen, da ne sme da bude papučar... šta će svet da pomisli, da kaže..

Da bih pobegla od te borbe u sebi i kolebanja da li je meni ovakva veza potrebna ili ne, veza u kojoj ne postoji juče u kojoj ne postoji sutra, veza koja se završila pre nego što je i počela da se pretvara u nešto ozbiljno, veza za koju on nije imao nit snage nit volje da bilo šta u svom životu menja ma koliko da mu je bilo stalo da budemo zajedno, veza od koje je očekivao da se promena samo i jedino kod mene desi, da napustim sve i odem sa njim, da se odreknem svega, da budem zatvorena u četiri zida, da budem dobra njemu i svima oko njega,  da mi se iz dana u dan dani pretvaraju u čekanje i strah da li će i kada će iznova da mi kaže da sam pogrešila...

Kao da mi čita misli ponovila je rečenicu o vremenu, sada sa toplinom u glasu, nastavila je objašnjavajući zašto tako misli, u stvari pričajući o svom čoveku, pijancu, zbog kog je u sopstvenim očima postala niko i ništa jer to je svet kojim je bila okružena očekivao. Na kraju mi je ispričala kako je ožiljak preko lica dobila, jednog osmog marta pre dvadesetak godina i to samo zato što ništa nije za ručak spremila, kako je on, taj „dobri“ čovek, došao sa kutijicom u kojoj su  stajali lančić i minđuše od antilalergijske bižuterije, kako ga je samo pitala zar nije bolje da je za taj novac kupio brašno i krompir, kako je pesnicom u kojoj je stiskao kutijicu udario toliko jako da je koža prsla i rascvetala se. I za kraj je ponovila da vreme nije važno ako se ništa ne čeka i ne očekuje, da je bitno tek onda i samo onda kada strah, strepnja ili želja dušu uzburka i mislima zavlada.

Ustala sam lagano, otišla do kioska sa cigaretama kraj kojeg je stajala devojčica sa ružama, kupila jedan cvet i ženi sa ožiljkom ga spustila u krilo zajedno sa kartom i rezervacijom, koju sam pre nekoliko dana kupila, blago joj stisnula rame i laganim korakom se uputila ka izlazu autobuske stanice u sebi sve brže ponavljajući jednu jedinu rečenicu: Vreme je imaginacija.

 Nada Petrović