Vislava Šimborska / Stari profesor

Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.

Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.

To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.

Pročitao sam previše istroijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.

Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.

Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je.

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.

Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.

Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.

(Iz zbirke "Dve tačke", izdavač: KOV, prevod: Biserka Rajčić)