субота, 25. март 2017.

Nada Petrović / Svetlost Aurore Astralis




***
Pristaješ, postaješ, budeš, balansiraš, traješ
i opstaješ na razapetoj žici tuđih očekivanja,
nadanja, zapovesti, dresiranja,
i u trenu kad pomisliš ko si i odakle
bude ti žao što ne vidiš kuda dalje
jer neminovnost je pad,
svetlucava opsena senki na zidu detinjstva,
strah koji parališe korak,
nastaviš da visiš nad sopstvenom spoznajom
da su atrofirali mišići,
da si u točku smrti koji se vrti,
da izlaza nemaš
ili ga ne vidiš
i ne predaješ se,
za predaju je potrebna snaga,
ustati, podići ruke, isturiti belu zastavu,
zato izmaštaš pesmu Koena
i svetlost Aurore Astralis
zatvoriš se u reči kao u oklop
da jauk i govor zaboravljaš
dok čitaš nevidviljo mastilo
na mlečnoj belini zidova
koji se približavaju.

Нема коментара:

Постави коментар