Горан Ранчић / Ако бих заплакао

Из поеме Грималдијева маска:
................................................
ако бих заплакао
од поноћи до првих петлова
и скупио све каменчиће пролазности 
какав би то мозаик
на зиду пропасти
могао сложити
или нарисати дубину те љубави
сећање носи само хаљине
као једино обележје младости
неопходност
да се у старости
поштапамо тим сликама
даљине су неумољиве и
не може се остати још тренутак
тај задњи поклик
пре но се винем
у залеђено време и простор
али то је ништа
само ме оставља без даха
када се соко обрушава
у љубавној игри
ризикујући
да сопствено срце пробије
...............................................

Горан Ранчић

(Лов на славуја старијег од песме, 2013)

                                Фотографија: Нада Петровић