среда, 22. март 2017.

Нада Петровић / Жонглер



Жонглер


Из једне у другу руку
Из једног ока у друго око
Из купеа у купе, на отвореној прузи
На разапетој нити између два видика
У видокругу рамова без слика и паспатуа
У оном делићу издаха трен пре уздаха
Да се плућа напуне а да се редослед не поремети
И траг у ком остаје заустављен поглед детета на крпењачи
Откотрљалој до недодира и ван доскока замагљеног ока
Прикованог непристајањем на празне дланове
На кормило закачено за поринуто сидро
На изгубљени брод који је подводно благо
Разапетог између одустајања и одрастања
Где распукла трешњина коштица
Једини је под језиком додир са светом
Заметак тишине и њен плод
И све се закачи на недосањан свод
Обнажен у тренутку који траје
У игри опсена и сенки
Тај једини живот који нам се даје
И отима од нас, жонглера, на празној сцени.


                                               Нада Петровић 








Нема коментара:

Постави коментар