Nada Petrović / Jamb

Jamb

Sakupljene i nabacane reči, kao kad deca igraju jamb,

igra od koje se vrti u glavi, pokušaj traženja smisla u slučajnosti,

nemir koji se leči nasumičnim i sporadičnim pokušajima

da se pronađe oslonac u svemu što nas okružuje.

To tumaranje kroz neprohod nas u nama samima

i  skoreli odjek na usni zbog kog se još više izgubimo

 Ta potreba da se iznova vraćamo jarbolu bez zastave,

 da svaki put, kao prokleveni, stojimo kraj njega spuštene glave

 ili da se vrtimo u začaranom prostoru koji je sudbina ogradila,

 potrebom da se još jedno slovo upiše, a beli papir žuti

 i crnom žuči  po nama piše za stare igre nova pravila.

Logika tu nema šta da traži, sve je osećanje i mastilo. Ništa više.

Mahovina koja koreni u kamen stamenu i divlja trava.

Ne postoji mogućnost da se sebi vratimo, ostaje nemir i potreba

samo još jednom, do ruba sopstvene nadmoći

Putujemo u susret znanim osećanjima gubitnika

u pokušaju da se približimo vremenu u kome su snovi java

koja će tek sa našim nestajanjem i sama proći.

                            Nada Petrović