Нада Петровић / Зид

Зид

Ударам увек и изнова у исти зид

онај који сам зидала циглу по циглу

које сам калупила калуп по калуп

плеву и иловачу сабијала

газила и гацкала

Ударам и сада у тај исти зид

чије сам опеке лепила сузама и крвљу

чије сам фуге извлачила ноктима и ребрима

које сам вискирала мачем који виси на власи

испред очију, испред лица, изнад темена.

Главом у зид који је по мојој мери

довољно стабилан и стамен

да се не уруши сам у себе

да камен темељац не постане камен спотицања

преко кога бих угледала зидове којима си ме оградио

од свега онога што бих била и свега онога што јесам

од свега онога од чега ме је страх да се не уплашим

од слободе која је букагије и белензуци

за моје ноге, за моје руке,

с којима бих ка тунелу из ког се једино види

светло свица који ми трепери под трепавицама.

                     Нада Петровић

                                           Фотографија Tatto.com