Укупно приказа странице

четвртак, 16. март 2017.

Нада Петровић / У бунилу несна

У бунилу несна


Не дајте
Да нам камен однесу
Душа ми под њим снева

Сама сам у бунилу несна
Док међаш моје снове пева
И нариче
Сва имена наша,
И набраја
Где смо калемили
Пчеле ројили,
Где смо косили
И жито носили,
Коме надничили,
Коме на кулук
Или на мобу ишли.

Не дајте белеге
Да нам преломе
И ово мало сна расточе.

Омеђимо међаш длановима
Катанцима, резама, бравама,
Секирама , брадвама,
Жаокама стршљена
Затрованим бунарима.

У мени све је
И ништа није.

Више не памтим ,
Само слутим
Отров змије,
Мед маслачка,
Обзорје,
Сутон,
Густу маглу.

Ја сам крв
И сукрвица,
Ваздух и вода,
Луча и тмина,
Зверкама мајка
И човек међ зварима,

Живи креч
И кречно млеко
Што смисао разлама
И спаја,
Бршљен сам
И маховина сама,
Камен стамен
И понорница,
Птица злослутница
И жар птица
Усуд,
Суђеница
И судбина,
Праскозорје,
Глува ноћ
И ехо трубе
Што повечерје дозива.

Ја сам плен гоничима
И храна псима,
А и сама у хајци
Ко у сватовима,
Равницом из завичаја
Авети гоним,
Тражећи нашу међу
Иза које би
Раскућене речи
И себе да склоним.

                                                             Нада Петровић


9 коментара:

  1. Као у лошем сну је, али није сан- стварност је. Све се распало и нестаје...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Да, мој Горане. Песма је писана пре расула а ипак се све распало и нестаје...

      Избриши
  2. Мој наклон за стихове, за стил, за дожевљај!!!
    Душан

    ОдговориИзбриши
  3. Подруги пут враћам се горким твојим и нашим речима што сламају памет. Тешко оном ко свој камен међаш изгуби!

    ОдговориИзбриши
  4. Duboki naboj emocija ......dok suza ne zaiskri ......sjajno .....

    ОдговориИзбриши