Укупно приказа странице

петак, 17. март 2017.

Нада Петровић / Последње бдење

Последње бдење
Некада су авлије биле пуне
и поља и воћњаци и друмови
и стаје и обори и амбари
и воденице и ваљарице и вуновлачаре
и чаири и шумарци и пропланци.
После смо се сретали на гробљу
кад дођу да попале свеће,
изнесу подушја,
окају ил' опросте грехе.
Сад је друго и другачије,
нема се времена,
нема се пара,
нема се воље,
изгубила се навика,
душмани нас гурнуше,
а ми потрчасмо
међ' бетонске глуве зидове
да губимо дане и здравље.
Ово више није село,
ово је костурница кућа и вајата,
оџаклија и урушених оџака
трапова, млекара и качара,
бунара, сантрача и вратила.
Ово овде је моје последње бдење
над собом и над мртвима.
Нада Петровић
17.03.2017.


9 коментара:

  1. Ово више није село,
    ово је костурница кућа и вајата,
    оџаклија и урушених оџака
    трапова, млекара и качара,
    бунара, сантрача и вратила.

    ОдговориИзбриши
  2. Није боље ни код нас. Све што је могло је отишло. Узимају пасоше и у Европу.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Моју децу сам учила да је овде најлепше. Колико ли сам се огрешила, питам се...

      Избриши
    2. Ovde i jeste najlepše, samo nije lako. Radi se mnogo za malo.Tamo se takođe radi mnogo, ali ipak za više.

      Избриши
    3. Decu sam učila, rekoh, i shvatih da sam govorila u prošlom vremenu...

      Избриши
  3. Цела песма је лепа и одраз је стварности, за најлепше узимам ове стихове:
    "...душмани нас гурнуше,
    а ми потрчасмо
    међ' бетонске глуве зидове
    да губимо дане и здравље."

    ОдговориИзбриши