Nada Petrović / Dunđer-operativac-pesnik-pisac

Dunđer-operativac-pesnik-pisac

Nikada nisam imala vremena da idem na književne večeri. Rad na gradilištu od 6.30 do 17.30 skoro svakog bogovetnog dana oduzimao mi je mogućnost i svoje dvorište po danu da vidim, a kamo li da idem negde gde je srcu milo. Najčešće sam pravila hijerarhiju prioriteta koja je pisanje ostavljala za noć, a čitanje dok čekam autobus ili dok autobusom putujem. Pomalo sam se stidela kada je trebalo sa komšinicama da razgovaram. Nisam umela da se uključim u njihovu priču o Kasandri, Ljovisni, Sulejmanu. Još više me je bilo stid kada bih pisce sretala. Pominjali su nova izdanja i neka imena za koje nisam nikada čula, a kamo li ih videla. Neka od tih imena sam kasnije viđala otštampana na koricama knjiga koje se prodaju na kioscima. Ali, najveći stid sam osetila jednom kada su u jednoj osnovnoj školi proslavljali godišnjicu, pa me gosti pozvali da budem njihov gost, makar u prolazu da se upoznamo, vidimo, reč - dve da progovorimo. Bilo mi je neprijatno, što im naravno nisam rekla, nisam im ni pominjala da me organizatori, moji kragujevčani, nisu pozvali.  Sve sam to beograđanima-gostima prećutala izvlačeći se na nemanje vremena. Baš u tom trenutku je kolega ušao u kancelariju, čuo deo mog govora, poverovao da želim da idem, glasno ponudio da me zameni tih sat-dva. Toliko je glasno rekao da je onaj sa druge strane telefonske žice to čuo. Znači više nisam imala opravdanje, progutala sam nelagodnost i pristala na viđenje i upoznavanje.

Određenog dana sam na određeno mesto stigla nekih petnaestak minuta pre početka predstave. Od beograđana- gostiju, samo sam jednog znala, ali to je bilo dovoljno. Upoznao me sa svima. I sad dolazimo do najvažnijeg. Tada je i organizator prišao da se pozdravi sa mnom, usput dovoljno glasno govoreći: „Čija li je ona ljubavnica.“. Stajali smo svi zabezeknuti. Niko ni reč. A i šta reći? Šta? Oterati ga u...??? Upsss... Ne ide... Ništa od onoga što mi je bilo na vrh jezika nisam progovorila. Oblila me rumen pa sam ličila na bulku naspram bele bluze koju sam na sebi imala. Ubrzo je predstava krenula i ja sam se smestila u zadnji red, verujući da mi je to poslednji put da se bilo gde na promocijama pojavim. Ali život ide dalje. Neprijatnosti treba zaboraviti da nas ne truju svojim otrovom.

I... Zaboravila bih ja to za ovolike godine, da me taj organizator-pesnik nije uporno podsećao. Naime, sedam sledećih susreta u sedam sledećih godina je uvek i iznova tražio da nas upoznaju oni s kojima sam stajala. I opet, i to mu nisam uzela za zlo, pa ja se retko viđam na promocijama, samoj sebi sam uporno ponavljala... Ali, pre jedno dve tri godine dok sam bila u društvu pisca dobitnika najveće književne nagrade, eto ti ga on, sa osmehom obešenim na oba uva, ide raširenih ruku ko da sam mu rod rođeni, sa daljine viče: Gde si Nale?... Gle, majku mu, sad mi i pomoćni nadimak zna, a do juče ko da me očima nikad nije video – leti meni kao ping-pong loptica po mislima. I taman da nešto kažem on se okrenu slavodobitniku, predstavi se, istrkeljisa silne funkcije koje ima i rukopise koje sprema.  U to zazvoni telefon mom drugaru, on se izvinu i ode u stranu da se javi, a moj vajni prijatelj, jer tako se maločas predstavio, okrenu se na peti i skoro trčeći ode, kao da mu je pripelo.

I... Ovde nije kraj. Prošle godine opet sretoh đetića i gle čuda, opet me ne poznaje niti se javlja. „Selektivno pamćenje i selektivni zaborav“, šapnu prijateljica koja je upoznata sa celom pričom. Samo sam se nasmejala, ni reč nisam rekla... A i šta reći? Šta da kaže dunđer-operativac-pesnik-pisac? Šta?

                                              Nada Petrović