Укупно приказа странице

петак, 7. април 2017.

Бошко Протић / Прича из рукописа збирке Иза капије



– Зоране?! Јеси ли то ти?
У реду на каси, трећа иза мене стoји жена зрелих година, офарбана у црно, тамних очију.
Нисам смео да поверујем да је то Она или то нисам хтео
баш њу да изаберем међу ликовима који су, у магновењу, прошнирали сећањeм.
– Невољо?!
То „Невољо“ врати ме у школску клупу. Тако ме учитељица звала. Да, то може бити само Она, придошла вољом Небеса, да одшкрине свет успомена.
– Вера?!
– Зоране! Невољо! – спусти корпу са намирницама и рашири руке за загрљај.
У Веру сам био заљубљен од осмог разреда. Смртно. На све начине сам покушавао да јој се приближим, али узалуд: већ тада је волела неког старијег, гимназијалца из њене улице.
Сви покушаји да ме примети завршавали су тако што сам долазио кући са корзоа и дуго седео на степенику, све док мајка не би позвала да уђем и умијем се пред спавање.
– Добро, човече, па где си ти?
– У Немачкој, Вера.
– Знам... Него, долазиш ли ти у овај наш град? Даш ли се видети?
– Ретко.
– Следећи! – нервозним гласом касирка прекиде размахивање разговора.
Када ми наплати садржај корпе, одмакох се, са кесама у руци, да сачекам Веру.
– Хајдемо на кафу.
– Журим, школски, родитељи су сами, али у 16:30 ће доћи сестра да им прави друштво па онда можемо да се нађемо и седнемо. Баш бих волела.
~
Чаршија. Главна одлика јој да се ту све зна. О сваком. Сви се жале на провинцијску чаршију а, у ствари, радо је одржавају у животу и дају допринос њеној динамици. Уме то да буде и добро. Корисно. Седим у башти пред хамамом, сркућем кафу и присећам се шта сам о Вери чуо. Аброви и трачеви кажу: није се удавала, имала неког годинама, па пукло и остала сама, са родитељима и сестрином породицом. Није завршила факултет али је радила повремено, по уговору, увек неке фине послове. Била на челу колоне онда када се лупало у шерпе. Још један наш промашај у низу такозваних транзиционих. Јебига.
– Ти поранио? – затече ме Вера у пресабирању чаршијских гласина.
– Е, Вера, да си пре пола века рекла да те сачекам, не бих дошао пола сата раније него одмах почнео да чекам. Никуд не бих ни одлазио да случајно не пропустим сусрет са тобом.
– Не причај којешта. Увек си ти био Невоља!
– Јесам, за учитељицу и наставнике. Али смотан ко сајла за једну Веру – у коју сам тада био заљубљен.
– Ниси ваљда? – загледа се упитно тражећи доказ да је то истина.
– Наравно да јесам. Једва сам преболео – намигнух јој. – А можда и нисам.
– Их! Па што ми ниси рекао?
– Шта да ти кажем и како? Није ти се могло прићи на километар.
Вера спусти осмех између нас, а длан положи преко моје шаке. Нагну се и шапну:
– Извини, Невољо. Није то било намерно.
– Знам, Вера. Немој да се извињаваш.
– И? Где си? Шта радиш? Породица? Посао? Видим да си реновирао кућу.
– Сада сам у Минхену. Радим. Још годину до пензије. Издржаћу још толико.
– Само још годину? – запрепасти се Вера.
– Да. Радио сам свашта: бауштеле, конобарисања, био шрафцигер експерт, све док ме Шваба није одвео на курс за програмирање це-ен-це машина. Ту сам ушао у праву ствар. После добијем понуду да пређем у термоелектрану – и ево ме и данас код њих. Задовољан.
– Породица?
Знам да Вера зна. И она користи чаршијске канале. Но, хајде да удовољим формалности:
– Удовац. Скоро пет година. Два сина и кћер.
– Сажаљевам.
– Хвала, Вера – пожелех да одагнам Ирмину сенку која је претила да уђе и заклони разговор. – Имам три унука: од старијег сина два и једног од кћери. Јована, Милана и Андреаса. Син давао наша имена, а зет, наравно, немачко.
– Машала! Нек су живи и здрави. Хоћеш ли се вратити када одеш у пензију?
– Нећу. Шта ја имам овде? Покидане су нити присности између мене и града. Кућу сам реновирао тек да имам где да дођем. На кратко само. Мој свет је данас у тамо, у Минхену, Вера. Све што имам тамо је: деца, пријатељи, стан, књиге ... Овде су трагови прошлог а тамо живот који живим, садашњи.
Узврпољи се, као некада на часу што је умела када не припреми лекцију. Прогорело јој место.
– Хајде да мало шетамо тврђавом наше младости – предложи Вера.
~
Корачали смо споро, размењујући тек по коју реч. Одједном је темпо претходне конверзације утихнуо. Из једне од пауза искрсла је нова тема:
– Сви сте отишли. Разбежали се.
– Изгледа да није могло другачије да буде.
– Могло је, само сте ви хтели пречицу до лепог живота. Нисте имали петљу да га стварате.
– Вера, знаш и сама да смо дуго живели илузије. Када су ратови почели, ту је био крај. Било је јасно: овде живота нема нити ће га бити.
– Значи – ја нисам жива?
Ћутао сам. Нисам желео да уђемо у препирку.
Прошли смо поред Архива и стигли до мостића над јарком који опасује бедем. Наслонили се лактовима на ограду и гледали даљину. Свако своју. Испред Вере је стајао тамни облак неправди у које смо били бачени неприпремљени, а иза мене – сени успомена на најбезазленији део живота.
– И данас одлазе. Нико неће да се бори. Сви би да иду тамо где се неко већ изборио да створи нормалан свет.
– Тако је, Вера.
– Да ли је то поштено? Да ли је то у реду?
– Не знам. Могла си и...
– Могла сам... Али нисам. – уздахну, одгурну се рукама од ограде моста и усправи – Хајде!
Пођох саплићући се о кривицу и издају: издао сам родитеље који су се правили срећни што скончавају у самоћи („само да је мени добро“), издао платонску љубав мог живота, Веру. Нисам нашао начин да је освојим и привијем. Напустио пријатеље, рођаке, школске другове... Отишао...
„Какви то људи напуштају оно што воле – да би само њима било боље? Себични?“ – нисам смео да се са том идејом о себи суочим. Бојао сам се да у њој има оне истине која не може да се поднесе а да човек остане нормалан.
~
Лутамо Тврђавом а Она глуми водича. Иде пола корака испред и прича како је једно време радила у Заводу за заштиту споменика, по уговору, на одређено време, и баш на овом месту се прегањала са радницима који умало да униште базилику. На оном другом је хтела да погине, јер се део оџака у ковачници срушио право њој пред ноге, на оном трећем... Слушао сам али то нису биле успомене наше младости већ неке друге. Неке непознате, мени неважне.
– Дођи овамо – убрза корак скрећући на стазу иза споменика – Дођи. Да ти нешто покажем.
Мрак се тек прикупљао а расвета на Тврђави се већ палила.
Водила ме је између витких четинара, ваљда ка новој причи о рестаурацији или анегдоти о онима који су је обављали.
Приђе трећој клупи по реду и седе.
– Дођи! Седи! Имам нешто да ти покажем.
– Покажи.
– Обећај да никада ником нећеш рећи?!
– Обећавам.
– Закуни се!
– Шта ти је Вера, па коме бих могао? Ја сам овде тек пролазник који ретко наврати.
Гледа ме у очи, чекајући да изговорим. Не понавља захтев. Само гледа и чека.
– Добро! Кунем се!
– Шта се кунеш?
– Кунем се да никада ником нећу рећи то што ћеш сада да ми кажеш.
Осмехнула се углом усне и исправила:
– Оно што ћу сада да ти: покажем!
Седели смо свако на својој половини клупе, пристојно удаљени а довољно близу да мрак не може да се између нас лако завуче.
Ставила је руку под грло, застала као да се предомишља а онда брзим покретима прстију откопчала блузу. Затечен, без идеје шта ће се, већ у следећем трену, догодити, унезверено сам се освртао наоколо.
Стазом иза нас, пролазници су хитали ка капијама Тврђаве, деца се играла вриштећи на платоу испод споменика, прошао је возић без путника... Освртао сам се у страху да нас неко не види.
– Овамо гледај, Невољо! Овамо!
Огромне тамне очи. Онда сам се усудио и спустио поглед ниже. Запрепашћен и занемео сударио сам се са две обле, помало крушколике дојке које су белином дрско вређале надолазећу таму.
– Вера...
– Не причај! Ћути!
Осврнуо сам се још једном наоколо. Није било никог.
– Слободно их додирни.
Дигао сам дланове и испунио дојкама.
– Тада их нисам имала. То је најмлађи део мене. Нарасле су врло касно, већ си био отишао.
Нисам осетио узбуђење. Њене брадавице су говориле да ни за њу ово није еротски чин. Ноћ је вешто спузала низ стабла четинара и савила се око нас двоје који смо одавно прекорачили границе надања и снова, свако својих. Ево нас, где залазећи у треће доба, седимо на клупи у Тврђави и кришом радимо оно што је требало да се догоди пре четири деценије.
– Хоћеш да их пољубиш?
Нисам, у том часу, Веру видео као перверзњакињу. Нагао сам се и пољубио: једну па другу... Лак укус горчине нагрнуо је да ме обузима. Није га било на кожи. Долазио је из дубине бића. Одједном схватих да та горчина вришти сумануто сивило немоћи. Да ли је то био укус свих који су остали? Оних који су задржали отаџбину, породицу, пријатеље и овај град – али више нису имали себе? Са заједничког старта разишли смо се: ка себи и од себе. Није нам било суђено да стигнемо до циља. Ником.
На стази се појавио кучкар са два мала хрта. Одвојила се, брзо закопчала блузу, рукавом обрисала усне и рекла:
– Толико... Зоране, Невољо!
~
Путујем. Нижу се путокази: Крагујевац, Сремска Митровица, Загреб, Беч... Кроз трокраку звезду на хауби мерцедеса нишаним ка Минхену који после догађаја на Тврђави више није мој онолико колико је био када сам из њега пошао. Испала је коцкица из слагалице и слика се пореметила зјапом празнине који прети да се шири и усиса ме целог.
 Знам да ћу сваки следећи пут када дођем у Ниш, отићи до оне клупе. Да ћу на њој ћутати и да ће се горчина, враћати да ме вриском казни.
Знао сам и да Веру више нећу видети.
Само сјајну звезду над Тврђавом.

Бошко Протић
(из необјављене збирке ИЗА КАПИЈЕ)


Нема коментара:

Постави коментар