субота, 15. април 2017.

Nada Petrović / Sloboda i ostali strahovi…



Sloboda i ostali strahovi…

Postoje ljudi koji te vole koji će da te brane u ime te ljubavi, i postoje ljudi koji vole sebe i koji će te braniti od nekoga ko te napada da bi imali saveznika ukoliko i sami budu napadnuti… Postoje oni koji će da te brane iz principa, po navici, zato što ne vole onoga ko ti nanosi zlo… Ali nigde ne postoji niko ko može da te odbrani od tebe same ili tebe samog… Čak ni Isus nije lečio one koji nisu želeli da budu zdravi, a ako on to nije mogao ili nije želeo onda je nerazumno od bilo koga očekivati ono što ni njemu nije pošlo za rukom… Isto se dešava i kada otvoriš vrata kaveza, a čovek ili zver ne želi da izađe, srastao sa rešetkama, sa okovima, sa zidovima… Čak i da ga isteraš iz tamnice poneće nevidljive zidove u sebi… I strah… Strah od slobode…
U slobodi čovek ima izbor, a izbor podrazumeva mogućnost da se pogreši, zato je mnogima lakše da se odreknu nepoznate širine u ime skučenog znanog prostora… Skučenost ne dozvoljava pogrešne korake… Ne dozvoljava ništa…A onome ko ima svoje ništa i ko to svoje ništa ne bi dao ni za šta na svetu, njemu je teško a najčešće nemoguće pomoći… Zato, i ne samo zato, svako treba prvo sam sebi da pomogne da bi očekivao pomoć i da bi drugima mogao da pomaže kada pomoć zatraže… Zaludno je bilo kome, sem sebi pomagati, ako pomoć ne traži… To je kao bacanje žita nasumično, po mraku… Neko zrno će da padne u vodu, neko kod živine, neko na kamenjar… A semena nikada dovoljno da se sve ono što je željeno zaseje, sve ono što očekuje da bude zasejano…
Znači potrebno je sebe od sebe odbraniti, u sebi seme plodonosno zasejati, pa tek tada tražiti pomoć da se letina odbrani… Ne postoji drugi put niti drugačiji način… To su jedina vratašca na tamnici straha čiji su ključevi u našim rukama, a da li ćemo sedeti međ rešetkama i jadikovati ili izaći i krenuti ka pobedi ili porazu ni od koga sem od nas samih ne zavisi…
Važno je koračati… Korak po korak… I korake ne brojati… Jer brojanje će nas usporiti, skrenuti pažnju sa cilja, vratiti u okove… Oduzeti svesnost da smo samo koračanjem slobodni… Tim putem ka sebi, jer sebe treba osloboditi i odbraniti od ćutanja i tišine reči zaboravljenih… Sebi treba dati mogućnost da se setimo onoga što smo zaboravili… Ko smo i šta smo i zašto smo to što jesmo… Prikupiti, nakon toga izgubljene reči pradedova, njima svaki korak trasirati da bismo ostavili trag u pesku vremena… 

Nada Petrović


Нема коментара:

Постави коментар