среда, 26. април 2017.

Nada Petrović / Lek protiv starosti


Lek protiv starosti

U početku sam čitao i slušao sve i svašta. Posle sam tražio i pronalazio knjige koje po kvalitetu ostaju u sećanju, koje život menjaju. Onda kada sam se uključio na net isto je pravilo važilo za statuse, za članke, za muziku. Evo već nekoliko meseci unazad jedini mi je kriterijum kod knjiga da su krupna slova, kod slušanja radio emisija, da može da se dugmence odvrne i zvuk pojača.. Polako se navikavam na realnost da starim. Pokušavam da izvučem maksimum.
Za to vreme ona moja se samo mršti, žali na garderobu, žali na komšiluk, žali na loše pomade i još gore pudere. Vrti se ispred ogledala, pa posle traži da kupimo novu vagu, da je ova  koju imamo u kvaru, da dodaje nekoliko kila... Ma svašta joj pada na pamet... Maločas je maksi suknju koja joj je baš dobro stajala skratila do kolena. Zaboravila da ostavi za porub pa je to sad, posle nekoliko puta ispravljanja ruba koji je bio nakrivo, postao dopičnjak. Eno je gde ronza i ne misli da pristavi ručak. A ja... Šta ja?... Nisam ni pokušavao da je tešim kao ranije, znam da ne mogu većinu stari koje sam mogao pre. Samo sam je pogledao i bez reči izašao iz stana. Vratiću se večeras. Neću da joj kažem gde sam bio. Pokušaće da me natera, ali joj neće uspeti. Elo veće će da frkće, da preti, da moli. Posle će da odustane. Počećemo jutro, uz prvu kafu, kao da ništa nije bilo. Reći ću joj kako je moja duša, kako je lepa, kako sam juče lutao da nađem neku koja bi mogla nju da zameni i da sam se ko pokiso pas vratio kući, da sam srećan što me je primila... Ma reći ću ja još mnogo gluposti sve dok se glasno ne nasmeje. A taj glasni smeh, e pa on je najbolji lek protiv bolesti koja se zove starost i koja mic po mic prelazi u hronično stanje.



                                                          Nada Petrović 



Нема коментара:

Постави коментар