субота, 08. април 2017.

Dylan Horman / Remaster Ljubav II


Remaster Ljubav II

Ne, nećeš me gledati kad ostarim
Nećeš mi gledati drhtave ruke
I brojati koliko puta sam prolio supu niz bradu.
Ne, neću ti dozvoliti da me šapatom teraš u pizdu materinu
Dok se nagluv upinjem da ti pročitam reči sa usana.
Neću ti dati da se jutrom budiš želeći da si se probudila sama.
Neću ti dati da se jutrom kaješ što si mene odabrala.
Neću ti dati da me mrziš upišanog i usranog.
Ne dam ti moju poslednju bol, zadnji dan.
Neću ti dati da me poraženog i jadnog truješ
Hranom koju je neko nezvan kuvao.
Neću ti dati da me nepokretnog i ojedenog
Pokrivaš ćebetom koje mrzim.
Idi od mene, a govori kako ja opet odlazim.
Neću ti dati da me gledaš bolesnog kad ostarim.
Neću ti dati svoj smrad, svoj stid koji sam bacao pa ga opet krao.
Nedam ti svoju smrt, nije mi žao, davno slomljenu ruku,
Kamen u bubregu, okamenjenu protezu.
Deri se da se gonim u pizdu materinu, al’ idi
Da budem sam ovako buđav i zao.
Neću ti dozvoliti da mi uzmeš moj poslednji dan,
Da kao kobac otmeš zadnji ropac,
Da mi pred smrt poželiš
Ono što sam već poželeo sam sebi.
Ne, neću ti dati ni gram godina
Da ih pokloniš komšijama
Da njima okreče hodnik
Neću ti dati pisma od dece sa letovanja
Niti trena da se hvališ da si mi sobom
Produžila život i bolest i starost
Neću ti dati ovaj grč
Neću ti dati ovaj mrak
I neću te pomenuti u najgorem bunilu
Niti trena kada ostaneš sama
Da se pokaješ što si mene odabrala

                               
Dylan Horman


Нема коментара:

Постави коментар