недеља, 23. април 2017.

Nada Petrović / Delići mozaika Ženskih priča


Delići mozaika Ženskih priča

Sećanja se kokičaju. Pokušavam da ih uhvatim u letu i zabeležim. Izdvajaju se ženske priče koje sam najčešće čula u autobusu, na peronima... Nisu meni bile namenjene da ih čujem, ali po svemu sudeći namena i ono što se dešavalo nije se uvek poklapalo.
Kažem sećanja, jer sve ređe čujem razgovor na tim istim mestima. Ljudi ćute, zagledaju u red vožnje, u svoje ruke, u table sa ispisanim brojevima i poslednjom stanicom, umetnutom iza pleksiglasa autobusa koji prolaze. Kada se kradom zagledam u njihove zenice najčešće vidim prazninu i bezdan. Posle toga i ja dugo nemam reči kojima bih sebi objasnila šta se u međuvremenu dogodilo.
Zapisivanje „Ženskih priča“ je još jedan pokušaj da na situ vrema razdvojim ono što nas progoni i ono ka čemu idemo. Da razmrsim niti klupka koje se život zove.
Nekada će to biti delić, nekada mrvica, a nekada zaokružena celina. Na jednom mestu će se pojaviti čvorovi, na drugom će jedna boja zameniti drugu. Klupko će rasti pred našim očima ako usmerimo pažnju na tuđe priče, na one priče koje su ostavile tragove...
Ovo je moj pokušaj da se sva sećanja razdvojim i spakujem u ladice, da se o njih ne saplićem , da ih se oslobodim.


Evo još jednog delića mozaika tih Ženskih priča:

Niko nam ništa nije oteo, sve smo dobrovoljno dali. Onde gde se nismo pobunili kada su uzimali je bio prećutni pristanak. Da li je bio u pitanju strah, drugi prioriteti ili nam se činilo manje važnim, uopšte nije bitno, sve je to prošlo i nema šanse da se vrati, a sada se sećati i žaliti je opet beg od odgovornosti. Niko me ne može ubediti da  ne možemo da krenemo da živimo ovo jutro, ovaj dan, ovaj ostatak ovozemaljskog života kao da smo tek rođeni. Borba jedino nije pred onima koji se nisu probudili. A šta je nama najvažnije i za šta ćemo se od sada na dalje boriti ne zavisi od nekog drugog nego od naše spremnosti da krenemo na put koji smo sami izabrali.

                                                             Nada Petrović 


Нема коментара:

Постави коментар