уторак, 11. април 2017.

Nada Petrović / Paunova pesma



Paunova pesma....

(Paun Petronijević - Knjiga "Krajnjem svemiru žurim")



U mnogim kulturama postoji verovanje da se imenom, koje se kod rođenja daje, može odrediti put i svojstvo onoga ko ga nosi. Ime ptica najčešće se vezuje za Božansku ljubav, milost i vezu između neba i zemlje. Paun simbolizuje dugovečnost i ljubav.
Preslišavajući se o simbolici i značenju imena, preispitujem sopstveno poimanje dugovečnosti, jer pesnik Paun Petronijević (1936—1962) je živeo samo 26 godina... Može li neko ko zauvek ode sa toliko malo godina, a uz to najveći deo svog života provede po bolnicama i sanatorijima; može li se nazvati dugovečnim?... Da, može... Može jer nije samo telo to koje traje i opstaje... Ponekad poneko ima sreće da njegove reči i dela nastave da žive i van granice koju postavlja sam život. Može, naročito, kada ljubav prema pisanoj reči poveže nevidljivim nitima pisca i čitaoca, ma koliko da su prostorno ili vremenski udaljeni...

Ono što Paunu Petronijeviću nije nedostajalo jeste ljubav prema stihu i vera da se rečima strah i bolest mogu oterati... To mu je davalo snagu da ispisuje stranu za stranom ne znajući da li će ikada imati makar jednu knjigu objavljenu...
U pesmi Vizija Paun je zapisao stih: „Ja sam se borio da budem veći od umiranja“... Dokaz da je opstao i ostao uprkos smrti je i poslednja knjiga njegovih stihova, „Krajnjem svemiru žurim“.. Kažem poslednja jer pored prve ( Pastir traži nebo), koju je imao prilike, nekoliko nedelja pre odlaska, da u svojim rukama drži, nakon njegovog odlaska,  u kontinuitetu su objavljivane knjige iz zaostavštine...

Osećam da bi trebalo da nastavim ispisivanje u vezi Paunove knjige, al ne ide... Ne mogu da hvalim ono što je nedozrelo, al ne mogu ni da kudim ono što bi stasalo samo da je bilo vremena da sazri, da se prebere, da se otre patina... A možda nešto od ovoga pesnik ne bi u knjigu ni ubacio, ali nešto od onoga što nije ubačeno, možda bi baš to postavio onde gde ga sada nema... Zato se još jednom vraćam stihovima... Vraćam sa osećanjem da mi je svakim novim čitanjem sve više draga ova knjiga... Njena strepnja, ljubav, drhtaj, osluškivanje... Vraćam se sa željom da pronađen nit u pesmama koji povezuje vreme od pre više od pola veka i ovo današnje...

Držim knjigu u ruci, kao da je merim... I sećam se beline koja je zaostala nakon prvog čitanja... Osećam je kao da iz zatvorenih korica izbija... Belina bolničkih zidova... I poj ptica... Osećanje da je vreme stalo upleteno u niti, da je vreme oteklo, da je ono što je ostalo tako, tako malo da se doživi sve ono što se trebalo doživeti a nije, da se još jednom oseti sve ono što se osećalo, ali sada iskristalisano, jasno...



Danima nižem reči koje imaju veze sa Paunovom poezijom, a onda noćima kao da param tkanje, krunim jednu po jednu reč... Nikada zadovoljna napisanim kao da ću da oskrnavim stihove... Nekako pred zoru uhvatim misao kojom ću da započnem...Kako dan odmiče, kako se veče približava, vraćam se istom razboju i sabijam, da bih niti čim sumrak padne raznizala... Počinje rukopis pesnika da me proganja... Nekoliko faksimila u knjizi kao otisak duše... Grafolozi bi verovatno uspeli da mi odgonetaju zašto je tako, ja samo mogu da pretpostavim... Pedantno, čisto, uredno, lepim rukopisom, podvučen naslov, potpisano... Previše discipline, sem kod potpisa gde se iskri neka razigranost... I iznova se pitam nije li posledica to što je tako prisilno živeo među belim zidovima pola svog života? I nemam odgovor...
I iznova odgovor među stihovima tražim... Odgovor otkuda toliko snage, želje, ljubavi između dve terapije, inhalacije, gušenja, pokušaja da se preživi, da se opstane i traje... I, po svemu sudeći, ime je to koje je taj put zacrtalo... Paun- simbol božanske milosti i ljubavi...

„ Boje se uvek stvaraju u stvarima“, kaže pesnik najčešće pominjući belu boju... Ako znamo da bela boja nastaje kombinacijom svih boja vidljivog dela spektra, onda ne možemo sa sigurnošću da se vežemo samo za bele bolničke zidove, kada se u pesmama pomene belina, iako ponekad baš ta belina ukazuje na prostor gde su pesme nastale, na primer u stihu:„ Molim ljude u belim mantilima da me izleče „
Sa belinom isprepletano je i umiranje, to jest predosećanje, strah, slutnja da se bliži kraj... Pomenuću samo neke od stihova:

„... Eh, umreću,
Čini mi se, u jednu jesen zorom ranom...

Ne žalim ništa, niti se kajem što je tako
bilo, sve tako malo, što je,
Pesma mi poljupce zatvorila... „


„ Ja sam se borio da budem veći od umiranja“

„ i ovu jesen beli prostor skriva
...
čežnjiv miris noći dolazi sa njiva,
u moje belo umorno bdenje“

„Dođoste u moj pusti dom, bele ptice javke“

„ Upucao sam u svoju senku sve što je vredno imati,
Sve što je rugoba, nepoznato,
Tajanstvano ili lepo,
Disao sam očima na mesto pluća
Jer sam ceo uho i oko bio,... „

 „ Kasno u po noći neko tiho zbori:
-Zašto Mala Ptica mene tako mori? „



Bela ptica simbol duše umirućih ili već umrlih, pa nekoliko puta se taj simbol provlači kroz pesme kao putokaz kuda se stiže nakon svega... Pored ptice u nekoliko navrata se pominju i ribe („ U reci blesave ribe besne od čistog zdravlja, / i ne vidiš im oči, samo titra belina..“) koje su simbol plodnosti, davaoca života, a samim tim i nastavka življenja...

Pokušavajući da proniknem u stihove, kao u vrtloge duše pesnika, upravo ta simbolika u slikama mi je fascinantna... Na primer, nekoliko puta se pominju polja raži koje pesnik prepoznaje sa prozora bolesničke sobe, a raž je simbol veze između neba i zemlje...
Vraćajući se i isčitavajuči pesme, jednu po jednu, kao da me simbolika u sebe usisava pa je svuda vidim, u svakom stihu, u svakoj reči, a pitanje je da li je pesnik pratio tu zvezdu vodilju dok je pisao... 


Belina bolničke sobe, sobe u kojoj su nametnuti usputnici, nemogućnost da se krene onde gde se želi, mladost peni u duši i pokušava da se izbori za malo radosti, a onda, na trenutak poklekne...
U pesmi „Možda zadnja“, upravo taj trenutak kada  se ne vidi dalje kuda, pesnik pominje najlepšu Pticu ( nije li to sama smrt koja donosi olakšanje i miran san?)...
„Znam jednu veliku reku u kojoj ima dubok vir,
i ovog sebe znam željnoga da skrati ceo put.
i Tebe najlepšu Pticu u kojoj nađoh mir...“

Mladost je ta koja leči makar i prividom, ili bar napravi varku da lek postoji... U pesmi „Korakom gutam prostor“, upravo o toj ljubavnoj opseni Paun beleži:
              „ Noćas je mesečina okupala moju dolinu,
svetlošću moga zanosa,
pa bih korakom da progutam prostor
od kolibe do njenog vajata..“
Kažem varkom i opsenom zato što pesmu završava stihom: „ ... Tužan u svojoj opseni“, i sam svestan da su osećanja o kojima piše u ovoj pesmi samo deo sna i samoće... Samoći koja već u sledećoj pesmi „Ne kani suzo prijatelja“ dobija svoje stihove : „ Neka oproste, trave i vode
Meni običnom, večito samom“



Jednoj Paunovoj  pesmi bez naslova vraćam se nekoliko puta... Početnu strofu u početku bezglasno ponavljam, a kasnije prateći ritam slogova osetim je kako se grudva u ustima i počinjem da je recitujem... Osećam izuzetnu melodičnost, i čini mi se kao daje pisana u trenutku besa, ljutnje, ali ne i predaje, možda tihom pomirenošću sa onim što jeste i ujedno glasnom pobunom protiv toga što jeste...
„Sve nerodne jeseni nosim u očima
kao najveću glad od vremena
i uzburkano mi je sve u grudima –
jer hleb mi ispisan na receptima.
Iz pesme „Sumotna jesen“ izdvajam deo stiha : „Umiru nagrižena pluća. Zdrav teško diše“, i odjednom osećanje da i mene nešto guši, da osećam tu bol koja se javlja udružena sa tugom zašto je to tako... Zašto kad je sve moglo drugačije? I odnekud kao odjek stiže me pitanje: Da je bilo drugačije da li bi ovakvi stihovi nastali, ovako bolni, ovako jaki? Da li bi nastala pesma „U poznu jesen“ gde pesnik iznova govori o teškom disanju, jer „ Vazduh je mokar i težak kao blato.. „ , kao i pesma „ Jesenje jutro“ u kojoj iznova piše o naporu da se dođe do daha : „ ...I pluća umorna su teško disala“.


On, međ' četiri bela zida, sa svojim mislima, sa svojim osećanjima, sećanjima, nadanjima, strahovima, sa svojom mladošču... On bolešću prisiljen da bude međ onima koji ne dele iste poglede na svet, ista interesovanja, iste snove... On koji piše pesme između dva napada kašlja, između dva pogleda, jedan u prozor kroz koji posmatra proleće, leto, jesen, zimu, i drugi koji se usmerava prema vratima kroz koja se unosi terapija, hrana... On koji pronalazi nutarnju snagu da zakorači između ta dva talasa nemoći i stigne do polja i livada, do ptica, do riba, do otvaranje trećeg oka i sagledavanja života drugog i drugačijeg od onoga koji su mu sudaje dodelile da mu pripada... On koji luta između ritma, traži najbolje stihove, približava se i udaljuje od melodičnosti jezika, on koji se raduje i tuguje, koji se smeje i plače... On zapisuje na marginama sveščice sa pesmama...
Bilo mi je potrebno da se udaljim od knjige, da nekoliko dana pokušavam da je zaboravim, da sećanje napravi sito na kom će najvrednije da ostane, da pokušam da pronađem stihove koji će da traju, i umesto stihova ostale su mi slike...  I osećanja koja su pesme reflektovale u pamćenje kao što upaljena sveća ostavlja svoj odraz u ogledalu, s jednom razlikom, kada se sveća ugasi odraz nestaje, a ovde je malo drugačije, kada se korice knjige sklope belina svetlosti pesama se pojačava...


I sada, na kraju, isčitavajući još jednom celu knjigu, setih se simbolike bele boje...I kao što je Jing i Jang  idealan spoj belog i crnog, jeste i nije, života i smrti, muškarca i žene, dana i noći, bolesti i zdravlja, pogleda ka drugima i pogleda u sopstvenu nutrinu, tako i belina ima dve dopunjujuće odlike... Na jednoj strani savršenstvo, čistoću, higijenu, vrlinu, nevinost, nežnost, svetost, jednostavnost, a na drugoj neplodnost, krhkost, izolaciju, hladnoću... I kroz stihove postajem dodatno svesna tog savršenstva uravnoteženosti bele boje koja je u stvari skup i prepletaj svih boja u jednoj... I usuda koji mu je dao ime Paun, jer paun ima hiljadu očiju različitih boja koje se prelivajući iz jedne u drugu pretvaraju u belinu, baš kao što se sve pesme iz ove knjige nevidljivim nitima prepliću i stvaraju jednu pesmu... Pesmu života i smrti, radosti i tuge, bola i zdravlja, nade i beznađa, jeseni i proleća, ptice i ribe, neba i zemlje... Pesmu koja se pretvara u odu  dugovečnosti i trajanja... Paunovu pesmu...

                                               06.01.2015.

                                             Nada Petrović

2 коментара:

  1. Паунова песма, да. Ех, та младост, младост! Висока младост!Патња! Висока патња!

    ОдговориИзбриши