петак, 07. април 2017.

Душан Стојковић / Осуђена на живот



Осуђена на живот

( Рецензија Душана Стојковића за рукопис романа „Калемар“)



После пет запажених песничких збирки Нада Петровић се упустила у нову авантуру. Решила је да се ухвати у коштац са прозом, са кратким романом –прозним жанром чија међу позиција захтева изузетну надареност и списатељско лукавство да се писац не би стровалио у амбис који га жељно исчекује. Успела је из прве. Калемар је особен прозни текст, пажљиво исцизелиран, психолошки осенчен, животан, трагичан, ритуално симболичан, и традиционалан и модеран у исти мах, специфично посмодеран. Написан је у првом лицу, исповедно, свежим народским језиком који на најбољи могући начин осликава судбину јунакиње која читав живот борави тако као да је на њега осуђена. И јесте то несумљиво.
Шта је то по чему ће се овај кратки роман памтити? Нешто тематски веома налик на античке трагедије с тим што се јунакиња романа наше списатељице само по трагичности властитог живота може поредити са хероинама античких текстова. Језичка мелодија која својом архаичношћу „гура“ текст ка митским временима у којима се живот „играо“ по правилима дубоко заснованим на ритуалима, забранама, казнама, под будним оком неке свевидеће, не ретко зле, силе која се старала да на читав живот ни трунчица светла не кане. Ту се додирују и прожимају проза и поезија Наде Петровић показујући, и доказујући, да постоји исто извориште из којег потичу. У њеном роману , као и код Динка Шимуновића, Борисава Станковића, Иве Андрића у „ Олујацима“ постоје два зидом ограђена простора, доњи и горњи, међу којима- као да су у питању живот и смрт- никаквог додира као да нема. Када се оде из једног у други као да се прешло из једне смрти у другу. Ни у једном нема животне радости да нас ободри и обасја својом светлошћу. Она која приповеда чини то помало фрагматично, тако да се с времена на време враћа уназад и, у ретроспекцији, приповеда о ономе што се збило, чинећи тако своју исповест, темпорално, вијугавом и доприносећи њеном градативном нарастању до финалне сцене у којој се тражи убијено дете и уједно враћа нож калемар украден од оца. Нож којим се ништа не калеми, нож који није употребљен онако како је могао ( и морао?) , јесте у читавом роману централни симбол, уз воденицу која подједнако меље и жито и животе. Постоји ( то је постмодернистички захват) текст који је фон на којем се, као на разапетом филмском платну, огледа роман Наде Петровић. Изабрала је ни мање ни више, храбро и рискантно ( у крајњем исходу исплатило се) Нечисту крв Борислава Станковића. Готово да свака драмски истакнута сцена у роману Наде Петровић јесте својеврсни ехо оне која је постојала у великом предлошку. Пажљива компаративна анализа требало би да открије сва онеобичавања присутна у каснијем остварењу. Она би нас, управо указивањем на њену искошеност у односу на полазно штиво ( примењен поетски модел креће од поетичке претпоставке по којој су и живот и литература једнако исправна полазишта за оргинално књижевно прегнуће, довело до тврдње како су се у роману Наде Петреовић пресни живот и истанчана литература срећно „преклопили“ и произвели значајно прозно дело. На једном месту, при крају романа, његова јунакиња открива да је сунце које је над њом црно. Исто такво налазимо и код великих француских романтичара Виктора Игоа и Жерара де Нервала. Нада Петровић је својим прозним првенцем показала да се и живот који се, изубијан и рањав, под црним сунцем одвија и разбија, може - несумљивом списатељском вештином- преточити у дело које нам прегршт читалачке светлости дарује док се над њим, заробљени причом, болом испричаног, надвијамо.
                                                                                                       Душан Стојковић


                       Fotografija iz lične arhive Nade Petrović

Нема коментара:

Постави коментар