субота, 22. април 2017.

Nada Petrović / Ženske priče



Ženske priče


-            U poslednje vreme te ne viđam.
-            Kako da me vidiš kad ni na put ne izlazim ko da raklju oko vrat imam. Stisla muka sa svake strane. Sapela. Teško i preko praga noge da prebacim.
-            Što? Da nisi pobolela?
-            Ma jok. Nije to. Veća muka. Od bolest se ozdravi, ako je zapisano, nego onaj moj....?
-            Šta tvoj? Da na postelju, daleko bilo, nije pao? Da se u noge nije oduzeo? Žalio mi se proletos da ga kolena bole.
-            Tebi se žalio? Da nije kleko da ti pokaže kako se posle teško diže?
-            Ne zbijaj šalu, znaš da ga ko brata...?
-            Jes vala, celo selo pričalo i ovo odakle idemo i ono gde smo pošle?
-            A šta to pričalo? Baš ima da mi rekneš. Da te pljunem ovde pred narod, da ti kažem da ne ješ govna.
-            I bre kakva si. Ko bi to reko? Praviš se da ne znaš, sve se pitaš da l ja znam. Nego ostavimo to za neki drugi put. Nije ni mesto ni vreme. Imam težu muku koju vučem, ima gora tegoba koja me gura. Ne znam gde mi je dupe, a gde glava.
-            Ajd pričaj, će ti bude lakše. Znaš me da ću da ćutim ko zalivena.
-            Znam, znam, nije da ne znam, će da ćutiš dok iz autobus ne izađemo, a pred prvog poznatog ima sve da prospeš.  
-            Šta ti je bre ženo, šta te uvatilo. Pa i sama znaš da te nikad nisam izdala.
-            A kako si mogla da me i izdaš kad ti nikad nisam ništa tajno došapnula, kad od tebe povericu nisam napravila?
-            Nećeš da kažeš šta te snašlo? Možda lek za to imam, ako nemam možda znam ko ima. Ako ima leka ima i veka. Mož na dobro da izađe.
-            Koje crno dobro? Od dobro sam daleko. Znaš, u kuću ni mnogo dobro ne valja, a kamo li kad se nevaljatno nakoti. Eno onaj moj, prozlio se ko pred smrt. Sve mu smeta. Svi mu smetaju. Senku svoju bi šutirao kad bi mogo da je stigne. Više i ne priča no ko kuče rži, škrguće i u snu onim krnjocima. Pa sam krenula kod one što gleda u pasulj i u karte, da vidi odakle se omraza dovukla, ko mi svađu u kuću nabaci, oči mu se posvađale dabogda.
-            To sam i pomislila da je. Reče mi Mrđa da ga sreo, da mu se javio, a da mu ovaj tvoj nije ni otpozdravio.  Nego, da te ja naučim. I ja sam se na tu bljuzgavicu klizala. Bila sam spakovala i kufer da idem, no mi Sojka reče da je ona njegovog sa neke tablete izlečila i da je posle sve zviždućkao, dok je po dvorište išo. Onaj moj nije da se samo smirio no i maramu mi i kecelju kupio, a i sama znaš da je njegov dinar četvrtas i nikako da ne može da se zavrti. I zato, sestro slatka, ne idi kod vidarice i vračarice, nego ću ja da pođem s tebe, kad ti izađeš iz autobus, pa ćemo mi u apoteku, lek ne mog se setim kako se zove, al ću ga prepoznam. A ti, kad se kući vrneš, nemoj da on vidi, nego mu skuvaj čorbu i izdrobi i spremi se da ti bude ko što ti davno nije bilo. I da ti kažem još nešto, nemoj da te guja pečila da mu kažeš. Mož mu se osladi, mož da pretera. Znaš, sve ću ti objasnim kad se u centar skinemo. Ne mora svi da čuju. Bolje da ne čuju, da nam se ne smeju.



                                     Nada Petrović

Fotografija sa neta

2 коментара:

  1. Ех муке су муке...браво Надо!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na podršci... Po svemu sudeći idem dalje sa Ženskim pričama... Ponekad se lomim da li ih je zalud beležiti, ali ubrzo od te nedoumice odustajem. Ja nit umem nit mogu bez pisanja.

      Избриши