Da
imam još tri života, i da u svakom od njih ni minut ne spavam, niti jedem, niti
bilo šta drugo radim sem što bih zapisivala misli i osećanja, opet ne bi’ ni
delić preživljenog pribeležila, prolete joj misao dok je još jedan čvorić
vezivala na beloj vunici koju su moljci mestimično progrizli i pokidali. Dobro
je, nastavi da mota klupko sećanja. Da, dobro je, što sam sve sklonila i
skrajnula, što sam odustala od pokušaja da prošli život i sadašnje snove
pretvorim u reči i prenesem ih kao jeftiku na buduća pokolenja. Kome trebaju
moja sećanja, kome istina, kome priče, pesme, romani, kome ono što je bilo, il’
moglo je biti, što je prošlo, što je moglo da prođe, istopilo se kao kocka
šećera bačena u more zaborava?
Ledeno
je u sobi, kao nekom ko bos stoji u snegu do kolena. Iz prstiju malo, malo, pa
ispadnu igle, raznižu se petlje. Ustaje usporenim korakom osluškujući kako
škripe pršljenovi kičme odvikli od pokreta. Od kako je dunuo severac ne ustaje
iz kreveta iako nije bolesna. Leluja zavesa kad god vetar pritisne staklo, kad
udari besno u natruli štok, kada se provuče kroz delove gde je nekada stajao
git. Ponekad joj se učini da je neko doziva, načulji uši i sluša kako puca drvo
i led.
Skida
ćebe sa kolena, prilazi bubnjari, stavlja nekoliko treski i nekoliko cepanica,
nabacuje preko svega toga čvornovati panjčić, cepa list po list pre petnaestak
godina napisan roman, usput čita nekoliko strana. Naglas ih čita:
„ Piroman
Zagledanje
u sopstveni pupak bila je, vec danima, moja omiljena gimnastika. Pokusavao sam, u
pocetku, sa grickanjem noktiju sa palca
desne noge, ali nesto mi nije najbolje polazilo za rukom, bolje receno za
nogom.
Ljubavni
zivot mi je pre odprilike cetrdeset dana pukao u paramparcad. Onog trenutka
kada sam shvatio da sve sto se tice sexa pocinje i zavrsava se u kupatilu. Ma
koliko pokusavao da mi dokazes da nije bas sve sranje, demantovacu ih
konkretnom cinjenicom. Naime, moja prva
ozbiljna veza pukla zato sto nisam dizao dasku sa wc solje, a poslednja zato
sto doticna persona, cije ime sada ne bih sada da pominjem, nije pustala vodu u
istu tu wc solju.
Posao
mi je dosadio odavno, ali sam toga postao svestan tek onda kada sam se treci
dan za redom, u tom istom kupatilu, ispovraca. Jedino tako sam mogao da
prezivim verbalne dijareje mojih pretpostavljenih.
U pocetku su doktori pokusavali da utvrde
uzroke gurajuci mi razne cevcice kroz
zdrelo, kasnije vadeci krv,
uzimajuci urin,snimajuci na rengenu i skeneru, da bi me, na kraju,poslali kolegi psihijatru. Tako sam ja
ni kriv ni duzan stigao do Vas, gospodine doktore.
Spreman
sam,doktore. Evo me. Nemam ti ja kud. Sve cu da ti kazem od pocetka do kraja,
samo pomazi. Pitaj, odgovaracu. Nadam se da sam ti na prva tri pitanja
odgovorio dovoljno dobro da mozes da udjes u ovu moju blesavu glavu i razgrnes
paucinu kojom su moje misli obmotane.
Hobi,
ljubav, posao, a gde sam tu ja? Zar se ja stvarno svodim, ceo ja iznutra, ispod
ove koze, u pupak, sranje i povracku? E, moj doco, ako sam ti to ja, red je za
autanaziju.
Da
ne zaboravim , lekove redovno pijem, stolicu imam na svaki drugi dan, ne
kasljem. Sve u svemu, bolje mi je. Iz dana u dan sve mi je bolje,samo sto me
ubi nesanica. Od onda odkad smo se poslednji put videli, a danas je nedelju
dana, skoro da oka nisam sklopio. Probao sam i sa cajem od nane i kamilice.
Katarion su mi u apoteci i valerijanu preporucili tek nakon Vaseg odobrenja.
Zeljan sam ti sna. I snova. Lepih snova a ne kosmara kao sto sam ih pre imao.
Srdacno
Vas, i do skorog kontakta pismom.
Unapred hvala
P.S. Pozivao sam nekoliko puta broj na koji ste mi
dali, uvek je iznova, nedostupno. Proverite, molim Vas, da li jos uvek
postojite. Bilo bi glupo da pisem coveku koga slabo poznajem, a preko svega je
i mrtav. Sto je mnogo, mnogo je cak i za moj ukus. Znam bili biste Vi i tada doktor kod koga bi
karton sa mojim podacima bio u kartoteci. Mozda bi kao prilog u tom kartonu
stajalo i ovo pismo, ali ako Vas nema, cemu onda sve ostalo. Vidite i sami da
mi bez Vas nema leka, sta me onda briga i za pismo i za karton i za Vas. Ostao
bih sam sebi nedostupan.
Da
ne zaboravim, sekretarica na fiksnom telefonu Vam je pokvarena, stalno, i dan i
noc, ponavlja istu recenicu: doktor je sada na sastanku. Ostavite broj Vaseg
telefona, on ce se Vama javiti. Od trenutka od kada sam poceo da brojim ostavio
sam pet puta broj, nikad se niste javili.
Posto ste kod mene ostavili utisak coveka koji zna sta hoce, izuzetno
postojanog i disciplinovanog, jedino objasnjenje je da sa vasim telefonima
nesto nije u redu.
Doktore,
posaljite mi neku knjigu, kao dokaz da ste zivi , a pitanja napisite rucno,
tako cu pomocu Vaseg rukopisa doci do saznanja da li mi Vi odgovarate ili to
neko drugi, umesto Vas radi.
Za sada toliko, jos jednom ..........
Odradio
sam svoj danasnji zadatak. Nije mi tesko palo. Lako je biti lud. Mogu da ih
kopiram. Bilo koga da izaberem od onih pedesetak idiota iz firme u kojoj radim,
garantovano, bicu na bolovanju,dovoljno dugo da im lica zaboravim.
Teskom
mukom sam dosao do ove slobode u kojoj sada uzivam.
Nakon
svih onih lekarskih pregleda jedan od doktora se dosetio i na pravo mesto me
uputio, a vec sam poceo da gubim nadu. Upucena strela je nepogresivo pogodila
cilj. Onog trena kada mi se pogled zadrzao na natpisu na vratima ordinacije i
kada sam ugledao psihijatar, odahnuo
sam,sa olaksanjem. Znao sam da je dosao kraj mojim mukama.
Psiho-doktor mi je, iznova, uzimao krv, urin,
snimao mu glavu u svim mogucim i nemogucim polozajima,postavljao pitanja,
dobijao odgovore, sve dok ga ,na kraju, nije zamolio da na pismena pitanja
odgovara u pisanom obliku, jos je dodao da je to najsavremenija metoda u
lecenju koja je sada hit medicini. Pretpostavljao sam da se doktor inficirao
mojom bolescu, naime da je, znajuci da ce me i tog dana, pre nego sto popije
svoju prvu jutarnju kafu, ugledati u svojoj kancelariji, pre polaska na posao
morao je da svrati u svoje kupatilo i da isprazni creva direktno na usta.
Ma koliko da nisam zeleo da srecem ljude na
poslu koji su mi iz dana u dan sve vise licili na lose isprogramirane masine,
ipak mi je novac bio neophodan, bar za ono elementarno, da bi bez napora mogao
da prezivim. Bas to mi je obezbedio doktor za glavu. U znak zahvalnosti sto
vise ne mora da se odrice svoje prve jutarnje kafe omogucio mi je da koristim
novac iz drzavnog buzeta sa startnom osnovicom kao da radim i ne samo to,
zahvaljujuci pismima koja su vec nekoliko meseci izmenjivali prijavio je
doktorat iz psihijatrije sa temom : Alternativno lecenje u psihijatriji
psihosomatskih bolesti izazvanih stresom na poslu. Preko nekih svojih veza u
ministarstvu zdravstva izdejstvovao je da njegov pacijent, to jest ja, dobija
dodatnu svotu novca za ucesce u tako znacajnom naucnom eksperimentu.
Danima vec sedim smisljajuci kako da sto duze
ostanem pacijent zanimljiv za doktorat vec pomenutog doktora. Obostrana korist
je lako prepoznatljiva. Meni treba
novac, po mogucstvu bez rada, a doktoru moja bolest u pisanom obliku za
dobijanje doktorske titule.
Svestan
sam i vremena i prostora. Namerno sam pomenuo da je poslednji susret i pregled
bio pre nekoliko dana sa nadom da ce da ga to dezorjentise ili uputi u novom
pravcu istrazivanja. Nije bitno kuda ce ovaj put da nas odvede, jedino je vazno
da sto duze traje.“
Tek
iz trećeg puta uspe da kresne upaljač. Posmatra kako vatra liže požuteli papir
i iverje. Vraća se u krevet, prekriva ćebetom i osluškuje pucketanje vatre dok
započinje iznova da plete lančić iz kog će da izvuče neke nove petlje.
Nada Petrović
