Уморна сам ти...Од оног што протиче, а живот није, ни мрење није, ништа није... Од жуљеви и по дланови и по грбину... Од ћутање и кад сам дома сама и међ мнозину кад се саставим... Сморена од жељу коју не жељкујем, од сни који не приоде... А како и да и има кад не спием... Тегобно ми јутро свањује, још тегобние вече примињује... Мори ме тескоба за чекање где нико ни у сећање да ме прикраде, а камол на светло по дан... Проникну ко што прониче кромпир, па се тако са клице ни пред стоку не баца. Проникну и прозукну у ову мемлу... Нигде дашак да паучину разгрне, нигде руке да на утруњено око задигне трепку... Закуцали ме путокази, и моји и туђи...Путокази за беспут и непроход... Куд год ти се запутим поврнем се да своје стопе затрпам...
Навикла... Кад сви се од астал дижу ја седам... Ал сад ми нема топло седало, па ти ко птица с ногу откинем овде, одштрбим онде... А све у окрет да грабљивици не будем под крилима.... Кријем се.. И од сенке сопствене се склањам, да јој на пут нисам...... Оне која ме тражи , оне која ме налази, оне која ме ка себи вуче... Да полегнем, ко жито под тучу... Да се преломим преко крста... Грба да ми порасте, лакше самар да се примакне уз грбину... Укоритиле ми се очи ал некако напрсле ко церова кора, па све што у њи упадне исцури, не задржи се ни капља сећање... А ја и немам шта добро да ти се сетим...Тамно не тамни... Ни грлица крај мене није прогркала, но се у кукавицу преметнула, да ми своју кукавну песму и по дан и по мрклину. А смркне ми се и оно од чег се другима очи пред бљесак затварају... Врата на која не постоје ни резе ни браве сама се од себе затварају и забрављују... Код други и шипурак процвета а код мене и ружа мајска шибљик- гора без прохода... И корица леба ми из руке испада, а ни плева у плевњу се не задржава... Све што сам чувала све сам дочувала, ал себе нисам знала, нити хтела, нити могла... Сад кад не могу, ништа с ништа... Рабоше не признају, а мене не познају...
Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"
Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"
Навикла... Кад сви се од астал дижу ја седам... Ал сад ми нема топло седало, па ти ко птица с ногу откинем овде, одштрбим онде... А све у окрет да грабљивици не будем под крилима.... Кријем се.. И од сенке сопствене се склањам, да јој на пут нисам...... Оне која ме тражи , оне која ме налази, оне која ме ка себи вуче... Да полегнем, ко жито под тучу... Да се преломим преко крста... Грба да ми порасте, лакше самар да се примакне уз грбину... Укоритиле ми се очи ал некако напрсле ко церова кора, па све што у њи упадне исцури, не задржи се ни капља сећање... А ја и немам шта добро да ти се сетим...Тамно не тамни... Ни грлица крај мене није прогркала, но се у кукавицу преметнула, да ми своју кукавну песму и по дан и по мрклину. А смркне ми се и оно од чег се другима очи пред бљесак затварају... Врата на која не постоје ни резе ни браве сама се од себе затварају и забрављују... Код други и шипурак процвета а код мене и ружа мајска шибљик- гора без прохода... И корица леба ми из руке испада, а ни плева у плевњу се не задржава... Све што сам чувала све сам дочувала, ал себе нисам знала, нити хтела, нити могла... Сад кад не могу, ништа с ништа... Рабоше не признају, а мене не познају...
Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"
Лутфуллин Ахмат Фаткуллович (Россия, 1928-2007) «Старуха у окна» 1974
Нада Петровић
Делић романа "Чедоморка"
Нема коментара:
Постави коментар