Сусрет
У гужви испред "Београдске арене" приметих младића, стаситог и лепог. Иако је било објективно хладно, мој субјективни осећај је био у "дебелом плусу"!
"Он је!" ~ оте ми се ... и ја извих главау да Га још боље видим. "Прошло је више од 25 година... а још увек је и леп и наочит! Боже, неки људи се не мењају... као да их је време заледило", помислих док се, кроз масу, гурам да Му се приближим...
Све године дружења, дељења и узимања, пролетеше ми као слике, док се пробијах кроз светину и бучне навијаче који хрле у "Арену".
Сећам се... када је одлазио, био је исто овако леп. Имао је ту чудну топлину у погледу. Увек смо се смејали што сви њега питају где је нека улица, колико је сати, да ли воз касни... јер је његово лице одавало поверење, искреност, учтивост. Сећам се, и када је одлазио, био је учтив и никако није могао да каже да одлази заувек, него је, да ме не би повредио, рекао:" Знаш ... Ти тек треба да студираш...ја сам свој човек... Мораш да завршиш факултет... не смеш ни због кога да прекинеш "факс", а најмање због мене... Мораш да "порастеш"... Одлазим...срешћемо се некада, доћи ћу по тебе... Само ти учи... а сада журим, морам... овде није добро... а тамо ми нуде добар посао...не могу тебе да поведем, не волим да те водим а да ни сам нисам проверио шта ме све чека... Не заборави да те волим, али живот ми намеће неке стазе на којима ти не можеш да ме пратиш!"
Мада је гужва при самом улазу у "Арену" била као да се нешто дели, успела сам да се пробијем до Њега! У тренутку када сам хтела, као некада, да му својим длановима прекријем очи, скоро се саплетох о старца који се чврсто држао за Његову надлактицу! У другој руци је држао бели штап! Старац је дрхтао... а младић му је, на енглеском језику, давао упутства како да корача и да су на корак до обезбеђења које ће их, преко реда, увести у хол.
Слепи старац је нешто мрмљао... спомињао је неку девојку и био је љут што га је син повео у ову гужву, јер он утакмицу ионако не може да види...
Следила сам се! Старац је био ОН ...
У попуњавању места на "северу", младићи из обезбеђења ме доведоше до празних седишта, јер водим дете... а гужва и бучни навијачи су у оном делу где сам са сином пошла. Празна седишта...седамо син и ја... Да бих оставила дечакову јакну, капу и шал, погледах на место до мог сина. Старац је мрмљао нешто себи у браду, и даље љут на сина који је дошао да бодри своју девојку, Норвежанку, и њен клуб.
Бука је била неописива, али чух свог сина који рече:"Србија ће играти у финалу... у недељу... А за кога Ви навијате?"
Старац му, незаинтересовано, одговори:"Навијам да све ово што пре прође, па да идем кући! Ти си мали... али, када будеш као мој син... никада немој овако да се заљубиш..."
Почела је утакмица и ја сам на миру могла да Га се нагледам... На десној руци је видљив ожиљак који је задобио када је хтео да промени гуму на аутомобилу... Сећам се... толико је крварио да је у снегу остао дубок црвени траг до амбулантних кола... Тада је изгубио и кажипрст. Сећам се ... месецима је учио да пише левом руком и слова су му била као у предшколца. Касније, на контролама, констатовали су му шећерну болест и он се и томе смејао задиркујући ме да имам најслађег момка!
На лицу је имао ожиљак, једва приметан, од пада на кошаркашкој утакмици ... Сећам се колико сам плакала када сам га, по изласку из болнице, видела... Тада сам мислила да је то најстрашнији ожиљак који постоји... Нисам знала да ћу понети његове ожиљке које никада нико неће видети...
Утакмица је одмицала, а ја сам живела у неком давном времену... време љубави младе бруцошкиње и већ свршеног архитекте...
Крај утакмице и Његов син отрча ка терену... Публика устаје, светина се гура... Полазимо и син и ја... "Молим Вас ... помозите ми до излаза..."~ чух иза себе! Као по команди, вратих се и помогох Старцу да устане, да узме бели штап и да ме ухвати испод руке... Задрхтала сам ... али од страха да се не спотакнемо... да се Старац не повреди. Момци из обезбеђења приметише да се једва пробијамо и дотрчаше да нам помогну. Окренух се ка терену... Младић је грлио своју девојку...
Сећам се ... Он би играо кошарку и ја бих га до изнемоглости бодрила... Када се утакмица заврши, прва бих дотрчала и бацила му се у загрљај ... Сећам се ... сећам се...
Корачамо према излазу! Мој син еуфорично препричава утакмицу, запиткује ме, даје прогнозе за следеће утакмице... а ја и "мој" Старац се гегамо ... и после толико година корачамо у истом смеру...
Знајући да је последњи пут, захваљујем се момцима из обезбеђења и говорим им да можемо даље, без њихове помоћи... Његов син и девојка нас сустижу на самом излазу. Гледам младића... и видим Њега. Исти... само нема онај ожиљак на лицу и има све прсте... Младић ми се, на енглеском језику, захваљује и пожурује оца да пођу док није још већа гужва.
Не проговарам... да ми не би чуо глас...да ме не би препознао... Пружам му руку... а Он, невешто, да би прикрио... извлачи руку рекавши:" Давно... још док сам постојао... био сам заљубљен и луд...као овај мој син... Пукла гума на аутомобилу... а ја, да се покажем пред Њом, подигнем ауто више него што је требало... дизалица попусти и цвак! оде прст..."
"А, како сте онда писали?... десна рука..."~ упита мој син!
"Хајдемо, сине, испричаће ти мама... успут, до куће... хајдемо!"
Утрчавамо у препун аутобус бучних навијача... иза мене се пролама глас:" Нааадооооо! Надооо, станиии!"
"Мама, окрени се, онај деда те зове!"~ узнемирено ме опомиње син!
"Ма, учинило ти се! ОН МЕНЕ НИКАДА НИЈЕ ЗВАО!" ~ рекох смушено...
Дрхтала сам. Све је у мени дрхтало.
Сада ме је стид.
"Он је!" ~ оте ми се ... и ја извих главау да Га још боље видим. "Прошло је више од 25 година... а још увек је и леп и наочит! Боже, неки људи се не мењају... као да их је време заледило", помислих док се, кроз масу, гурам да Му се приближим...
Све године дружења, дељења и узимања, пролетеше ми као слике, док се пробијах кроз светину и бучне навијаче који хрле у "Арену".
Сећам се... када је одлазио, био је исто овако леп. Имао је ту чудну топлину у погледу. Увек смо се смејали што сви њега питају где је нека улица, колико је сати, да ли воз касни... јер је његово лице одавало поверење, искреност, учтивост. Сећам се, и када је одлазио, био је учтив и никако није могао да каже да одлази заувек, него је, да ме не би повредио, рекао:" Знаш ... Ти тек треба да студираш...ја сам свој човек... Мораш да завршиш факултет... не смеш ни због кога да прекинеш "факс", а најмање због мене... Мораш да "порастеш"... Одлазим...срешћемо се некада, доћи ћу по тебе... Само ти учи... а сада журим, морам... овде није добро... а тамо ми нуде добар посао...не могу тебе да поведем, не волим да те водим а да ни сам нисам проверио шта ме све чека... Не заборави да те волим, али живот ми намеће неке стазе на којима ти не можеш да ме пратиш!"
Мада је гужва при самом улазу у "Арену" била као да се нешто дели, успела сам да се пробијем до Њега! У тренутку када сам хтела, као некада, да му својим длановима прекријем очи, скоро се саплетох о старца који се чврсто држао за Његову надлактицу! У другој руци је држао бели штап! Старац је дрхтао... а младић му је, на енглеском језику, давао упутства како да корача и да су на корак до обезбеђења које ће их, преко реда, увести у хол.
Слепи старац је нешто мрмљао... спомињао је неку девојку и био је љут што га је син повео у ову гужву, јер он утакмицу ионако не може да види...
Следила сам се! Старац је био ОН ...
У попуњавању места на "северу", младићи из обезбеђења ме доведоше до празних седишта, јер водим дете... а гужва и бучни навијачи су у оном делу где сам са сином пошла. Празна седишта...седамо син и ја... Да бих оставила дечакову јакну, капу и шал, погледах на место до мог сина. Старац је мрмљао нешто себи у браду, и даље љут на сина који је дошао да бодри своју девојку, Норвежанку, и њен клуб.
Бука је била неописива, али чух свог сина који рече:"Србија ће играти у финалу... у недељу... А за кога Ви навијате?"
Старац му, незаинтересовано, одговори:"Навијам да све ово што пре прође, па да идем кући! Ти си мали... али, када будеш као мој син... никада немој овако да се заљубиш..."
Почела је утакмица и ја сам на миру могла да Га се нагледам... На десној руци је видљив ожиљак који је задобио када је хтео да промени гуму на аутомобилу... Сећам се... толико је крварио да је у снегу остао дубок црвени траг до амбулантних кола... Тада је изгубио и кажипрст. Сећам се ... месецима је учио да пише левом руком и слова су му била као у предшколца. Касније, на контролама, констатовали су му шећерну болест и он се и томе смејао задиркујући ме да имам најслађег момка!
На лицу је имао ожиљак, једва приметан, од пада на кошаркашкој утакмици ... Сећам се колико сам плакала када сам га, по изласку из болнице, видела... Тада сам мислила да је то најстрашнији ожиљак који постоји... Нисам знала да ћу понети његове ожиљке које никада нико неће видети...
Утакмица је одмицала, а ја сам живела у неком давном времену... време љубави младе бруцошкиње и већ свршеног архитекте...
Крај утакмице и Његов син отрча ка терену... Публика устаје, светина се гура... Полазимо и син и ја... "Молим Вас ... помозите ми до излаза..."~ чух иза себе! Као по команди, вратих се и помогох Старцу да устане, да узме бели штап и да ме ухвати испод руке... Задрхтала сам ... али од страха да се не спотакнемо... да се Старац не повреди. Момци из обезбеђења приметише да се једва пробијамо и дотрчаше да нам помогну. Окренух се ка терену... Младић је грлио своју девојку...
Сећам се ... Он би играо кошарку и ја бих га до изнемоглости бодрила... Када се утакмица заврши, прва бих дотрчала и бацила му се у загрљај ... Сећам се ... сећам се...
Корачамо према излазу! Мој син еуфорично препричава утакмицу, запиткује ме, даје прогнозе за следеће утакмице... а ја и "мој" Старац се гегамо ... и после толико година корачамо у истом смеру...
Знајући да је последњи пут, захваљујем се момцима из обезбеђења и говорим им да можемо даље, без њихове помоћи... Његов син и девојка нас сустижу на самом излазу. Гледам младића... и видим Њега. Исти... само нема онај ожиљак на лицу и има све прсте... Младић ми се, на енглеском језику, захваљује и пожурује оца да пођу док није још већа гужва.
Не проговарам... да ми не би чуо глас...да ме не би препознао... Пружам му руку... а Он, невешто, да би прикрио... извлачи руку рекавши:" Давно... још док сам постојао... био сам заљубљен и луд...као овај мој син... Пукла гума на аутомобилу... а ја, да се покажем пред Њом, подигнем ауто више него што је требало... дизалица попусти и цвак! оде прст..."
"А, како сте онда писали?... десна рука..."~ упита мој син!
"Хајдемо, сине, испричаће ти мама... успут, до куће... хајдемо!"
Утрчавамо у препун аутобус бучних навијача... иза мене се пролама глас:" Нааадооооо! Надооо, станиии!"
"Мама, окрени се, онај деда те зове!"~ узнемирено ме опомиње син!
"Ма, учинило ти се! ОН МЕНЕ НИКАДА НИЈЕ ЗВАО!" ~ рекох смушено...
Дрхтала сам. Све је у мени дрхтало.
Сада ме је стид.
Нада М. Узелац
Фотографија из албума Наде Петровић
Нема коментара:
Постави коментар