Nada Petrović / Usputna beleška br.9.

Kada sam započinjala Usputne beleške namera mi je bila da prebacim nekoliko sirovih zapisa od pre desetak i više godina za koje sam verovala da su nestali, da sam ih izbrisala kada sam krenula u Rusiju trbuhom za kruhom. O tom brisanju i spaljivanju napisanog ću drugi put, o odlasku na argatovanje opet neki drugi put kao i o navici svakodnevnog beleženja i zapisivanja...

Ono o čemu bih htela sada je iznenađenje koje su mi priredili FB prijatelji koji su čitali Usputne beleške. U stvari i o iznenađenju ću neki drugi put... Želja mi je da pročitate nekoliko poruka koje su mi stigle u inbox. Pošto nisam kontaktirala pošiljaoce i zatražila dozvolu da objavim njihove komentare, meni upućene, neću upisati ni imena ni inicijale. Svako će se prepoznati i ukoliko želi da dopišem ko mi je šta od ovoga poslao dopisaću, ukoliko se ne jave, ostaće to moji dragi prijatelji, drugima bezimeni. Prijatelji koje ću, nadam se, doživeti da upoznam i zagrlim.

PS: Poruke kopiram i doslovce prenosim.

Poruka br.1. „A mene nekako bocnes I mogla bih odmah s tobom da se raspravljam.

Nemam Ja tu sansi da te ubedim ili promenim misljenje ,biti zelim,ali Ja se svesna vise ne upustam u diskusije, ni s muzem, ni s prijateljima,ne trosim vise svoje vreme. Sizifov posao,a Ja prema kraju zivota.

Ovo danasnje citanje me opet vrati u Sarajevo

Ziveli smo Na muslimanskoj teritoriji vise od dve godine rata, borili  se da prezivimo rat,mogli poginuti I od Srba I od Muslimana,gladni,bez ogreva,Ja sam lozila odecu,nikad knjige...Adra ,organizacija adventisticke crkve,dopremala je pakete,svaki smo dobili.Moje sestre I rodjaci su slali preko sabacke crkve nebrojene pakete,dobila sam dva.A znas koji Je bio sistemObjavi Dobrotvor,paketi stizu sutra,a sutra objave,Muslimani pucali u konvoj Sa paketima ,neki su odleteli u vazduh,nekima ce stici...Naravno ,nema te Na spisku ,a ovi nedobitnici paketa ,opletu po Pucacima Na konvoj.

Ja I tada ,nikom ne bih priznala ovo sto sad pisem.Znala sam u noci da placem

I kazem sebi,Da bar moj paket stigne

do srpskog  borca,ali ne , zavsavali su po pijacama ,pa I onim u Sarajevu.zbog ovog a I slicnih stvari necu da dajem svoje vreme.Volim svoju zemlju mnogo I nostalgicna sam,sutra bih se vratila,Ali bezim od politike i rasprava,

U ratu sam naucila da ljude delim Na dobre I lose I ne interesuje me nacionalnost,Ali politiku odbijam od sebe“

Poruka br.2. „Ja ću, nakon pozdrava, svoje mišljenje da iskažem paralelom.

   Najstariji unuk ,koji studira žurnalistiku  došao nakon predavanja sa dve koleginice i kolegom kuć . Nakon upoznavanja , obaveštava me da su kolege želele da vide moju ( našu )biblioteku. Broji između šest i sedam hiljada knjiga. Jedan deo je u vikendici , drugi u drugom stanu. Ali ima je i u ovom. Ja sam poželeo da vrisnem od sreće . Ima još uvek dece koja znaju za knjige, vole miris papira i knjiške prašine !

      Moja majka je iz Novog Sada otac iz Niša. 1941. Mađari vešaju maminog brara sa 11. Drugih skojvaca, javno. Stariju sestru šalju u Dahao, gde joj se gubi trag. Mamu (14 godina ) i statiju sestru , interniraju u Nemačku, gde odtaje do oslobođenja u radnom logoru. Tamo upoznaje mog oca, koji ne nakon bekstva iz Borskov rudnika prebačen u Nemačku. Tamo se zavole i nakon oslobođenja ,venčavaju se i žive u kući očevuh roditelja sa majkom,sesrom sa mužem i dvoje dese i pratom sa ženom i dvoje dece i samnom. Otacodlati odmah u JNA na tri godine. Majka jedina radi ( kao piljarica  u "Voće i povrće" ) i izdržava celu familiju.

      U njenoj porodici jedan brat i sestra su slkari, u kući je u svoj sirotinjo knjiga na prvom mestu. U očexoj kići, crkveni kalendar se zajmio. Majka me vodi subotom na pijacu, kao pomoć i obavezno svrati u knjižaru "Svetlost" na uglu iza mosta , gde je  bila antikvarnica . Tamo mi uvek kupi knjigu ( i danas ih sve imam ) i učlanjje sebe i mene u  biplioteku (pionirsku ) . Što sam se načitao i nadisao mirisa olajisanog poda, knjiga i knjoške prašine ...To je za mene miris detinjtva, odrastanja i života .

      Majks je , vrativši se s posla u kasne sate ,mrtva umorna, jer  od 4 h. ujutro odlazila  , da ostalim piljaricama , da vadi povrće , pere ga i sortira a zatim prodaje. Došavši kući , leže na mali krevet u kuhinji i čita knjigu. Zbog ovog komentara pišem sve ovo : "Snajka izvrnula guzicu na krevet i čita knjigu..." Htela je da me uči jezicima jer govori Nemački, Mađarski , Francuski , Poljski i Češki. Za sve je bila Mađarica i Nemica  a moje učenje zabranjeno. .. danas ima 89 godina  , povremeno je agresivno dementna i meni najdraža. I u takvoj situaciji pre par dana uputila mi je prekor i savet.  Često puta ne prepoznaje nikoga.  Zlo je u tome što se obrača na jednom od jezika... pošto ja , dao Bog ne govorim ni jedan  , ja joj kažem da  ne znam...  Ona mi onda kaže : Trebalo je da učiš na vreme !

     Obe porodice su gradske, od kad se pamti. Ali ovo je Balkan , ovo je Niš. Sve je to meni drago , jer je moje i volim to. Nisu to loši ljudi , sli sa falinkom kulture. Ako ih volimo , sagledaćemo leporu i naći draž i u tome.

     Kad sam , na početku, pomenuo paralelu , mislio sam na poređenje dveju različiti sredina ali je lokalitet isti .

   To što vi pišete, divno j i vraća na u detinjstvo i prošlost jer ti  ne sme da se izgubi.  Vi time ulazite u dušu i poetesujete između duša sa različituh lokaliteta. I to je uspešan način da se ljudi zavole, poštuju i cene , jer u stvari razlike nema . Pronalazite lepotu i vrednost u arhaizmima i lokalizmima izazivajući pozitivna sećanja i emocije u ljudima koji su isti ali misle da su različiti .

   Sve u svemu , divno je to što radite , a i Vaša misija je značajna . Važno je da se ne zaboravi. „

Poruka br 3. „Ah , Nada, Nado , raduješ me i mučiš što moram da kuckam po ovoj

blesavoj spravi i ovim sitnim slovima , pa sebi sviram po živcima ko na klaviru.

        Ja ću upet preko paralele. U nekim ranijim godinama , kad je Bog išao bos po zemlji a ja bio mlad , kampovali smo u prilolici. Deca su bila mala , i igrala se sa decom iz kampa u pesku. Ja sam ležao u blizini, pušeči ( dok nisam došao do 4 ,5 pakle dnevno a zatim ostavio duvan ). U to vreme voleo sam deci da pričam priče i zanosio se  idejom da počnem da pišem priče za decu . Deca bi , moja i tuđa, posedela oko mene i po meni , a  ja sam pričao , izmišljajući priče i analizirajući reakcije auditorijuma. Sada mi dolazi u sećanje priča o Šarenom vrapcu . Priče su počinjale onim :Bio jednom jedan ...Priča je tekla , a dečija usta i oči su se sve više otvarele . Kad je došlo do kulminacije , saopštio bi im : Ali mi ne pričamo priču o Šarenom vrapcu , već pričamo priču o Šarenoj loptici  Skočici ili o  dobrom Oktopodu Jovanu ...I ova priča bi se oko polovine prekinula , ustupajući mesto .drugoj. Smisao ovoga , po meni je , što su deca priče sama  završavala , unoseći sebe , svoju maštu , duh i dušu, aktivno učestvujuči u svemu. Smatram da je to dobar način da se čitalac iz pasivnog čitaoca aktivira a da toga nije svestan .

        Vraćam se na paralelu . I Ti nas Nado svojom umetničkom maštom , svojom idejom , lepotom izraza , toplinom duha i vremena u koje nas vraćaš, biranim rečima koje imaju mekotu brašna i miris starih hrastovih greda opletenih paučinom  , vraćaš u neko divno , ali , nažalost zaboravljeno vreme ,budeći u nama sećanja na neke, danas već zaboravljene  događaje. I ne samo na događaje , već u vreme kada su ljudi , tj mi , bili drugačiji , lepši, puni duha , nedorečeni ali puni sadržaja. Divan je tvoj pokušaj da nam ponovo udahneš dušu i svest u snagu ljudskog duha i lepotu prošlog . Za tešku si se motiku uhvatila , ali se ne plašiš.  Biće zrnevlja i meljave...

     Ne znam zašto ti ovo pišem ,  kad mi ništa nisi zatražila , već poslala lepu i sadržajnu sliku prošlog života. Ali ona je na mene delovala upravo ovako, kako sam ti ispričao . A moje kazivanje treba samo da bude dokaz rečenog. U tvom kazivanju oseća se strast i snaga duha, koje samo prave žene imaju a muškarci nikad. Ops, izletelo mi je priznanje ! Zbog svega, puno zahvalnost , divljenja i poštovanja upućujem Tebi“

Nekoliko dana ću pauzirati sa objavljivanjem Usputnih beleški i zaranjanja u prošlost... A i vi da se malo odmorite u sadašnjosti.

Treba sada živeti da bi imali čega sutra da se sećamo. Bez sećanja ljudi su prazne orahove ljuske. Bez prošlosti ljudi ne postoje, to su samo živi mrtvaci koji nisu obavešteni kada je parastos. 

                                                 Nada Petrović