„ Златни Скарабеј“ / Нада Петровић

***


Након тешког сна
након ноћи у којој је соба постајала тамница
решетке сенки голих грана затварале поглед
Месец проверавао и бројао кораке
од зида до зида
којих је било све мање
јер зидови су се кретали на све стране
као да плешу наш танго 
а Коен се смејао негде из даљине
или је плакао, ко би га знао у мрклини ноћи,
знам само да ни он није спавао
и да се склањао од неких својих сенки...

Након провалије сна отварам прозор,
разгрћем плућна крила,
пуштам крик да одлети до гнезда селица,
пробуди птице, да ти понесу поздрав...

Моје Добро јутро Марија
дочекаће те када се будиш,
пратити док на себе навлачиш осмех
и кармин боје крви.

Добро јутро глуви одјеку,
даљине су и јутрос непремостиве,
а ја немам снаге
(да ли сам је икада имао?)
за корак први.


                                                 Нада Петровић